Дачић опет допливао до власти

Када је Александар Вучић на конференцији за новинаре рекао да ће се састати с Ивицом Дачићем ради наставка разговора о учешћу социјалиста у новој влади, „еспеесовци” су коначно могли да одахну. Некако је та мандатарова објава звучала као званична потврда онога о чему незванично брује медији и политичка чаршија, нарочито после оне изненадне посете Вучића Москви – СПС остаје у влади. А то је и даље већини руководства странке најважније. Да ли ће бити једно или два министарска места (три, изгледа, неће бити нипошто) мање је важно од саме позиције владајуће странке, захваљујући којој ће имати знатно бољу медијску прођу, више утицаја на другим нивоима власти и више функција и радних места „по дубини”.

То што Дачићу двапут полази за руком да Социјалистичкој партији Србије обезбеди место у власти, иако то математички напредњацима није неопходно ни сада, а нарочито није било 2014. године, можда би могло да оправда ону оцену Борка Стефановића из минуле изборне кампање да је лидер СПС-а „јегуља српске политике”. Зорана Михајловић, потпредседница Вучићеве Српске напредне странке, пре само два месеца упоредила га је са бонсаијем (а Вучића, рецимо, са бором), док је његове социјалисте по ко зна који пут назвала – лицемерима.

Нису ово биле једине квалификације које је Дачић морао да отрпи, а трпео је и оно што људи ван политике вероватно не би могли другачије да назову до – увреда или понижење. Била је ту и афера „Снимак” и подсећања на „Коферче” и „Банану”, било је унутарстраначких натезања са противницима безусловне сарадње са СНС-ом, било је извињавања и „пеглања” изјава и поступака функционера СПС-а које се напредњацима нису допадале.

Чак и ако је била реч о фингираном сукобу социјалиста и напредњака, а постоје и таква објашњења ових игара СПС-а и СНС-а „топло-хладно”, обичан човек би имао тешкоћа да поднесе све то. Очигледно, Дачић је имао много више нерава од неких својих страначких сарадника, стоички је издржао да буде врећа за (вербалне) ударце напредњачких партнера и та његова постојаност, чини се, донела је плодове.

Иста Зорана Михајловић је пре месец дана закључила, наиме, да је СПС најмање лош партнер од свих осталих странака. Слично је звучало објашњење које су она и Небојша Стефановић, као главни Вучићеви ловци на грешке социјалиста, дали и пре две године, када су најпре тражили од свог лидера да пусти социјалисте низ воду, па се онда сложили с његовом одлуком да их ипак прими у владу.

Логично је да нису сви напредњаци били срећни због тога, али су само могли да гунђају себи у браду. Зна се ко је био заслужан за „напредњачки цунами” те године и да се Вучићева не пориче. А како је Дачић уопште успео да убеди Вучића да му је потребан у влади? Ако посреди нису притисци са стране, а Вучић стално говори (и Дачић то потврђује) да на њега нико не може да утиче ни изнутра ни споља, онда је можда могући одговор у ономе што је мандатар рекао крајем маја на ТВ Пинк – да је Дачић „најбољи технолог власти”, јер „воли власт и власт воли њега”.

Шта друго и да каже ако је само месец и по дана раније, уочи изборне тишине, на истој телевизији изјавио: „У Дачићеву лојалност никад нисам веровао, не верујем у њу ни данас. Нисам сарађивао са њим због лојалности, већ будућности Србије.”

У међувремену, да ли због Дачићевог шарма или неодољиве жеље за влашћу, да ли због тога што је лакше владати ако имаш социјалисте уз себе уместо у опозицији, рекло би се да је Вучић постао златна рибица тог „нелојалног” Дачића. На консултацијама мандатара са представницима парламентарних странака о програму владе почетком јуна, Дачић је изнео своје три жеље, од којих је трећа била да се настави сарадња СПС–ЈС и СНС-а. Премијер се на то насмејао, а видећемо како ће бити, испричао је Дачић новинарима.

Онда је показао да мисли озбиљно. Последњих месец-два, откад су поново плануле летње регионалне тензије, његова агилност и чврстина у одбрани позиције Владе Србије, то јест техничког премијера Вучића, може се поредити само с оном Александра Вулина. Иако је Дачић јуче истакао да све радио у интересу Србије, а не да би ушао у владу, то како је одговарао хрватским и БХ званичницима ишло је у прилог остварењу и овог другог циља – да не испадне да је стварно декоративно патуљасто дрво, па још нелојално.