Видимо се у теретани

АРТИСТИ И МОДЕЛИ
Кроз отворене прозоре чују се крици и стењање, потмули ударци који подсећају на звекет ланаца и тресак букагија. До пролазника вијуга, сликовито приказан у цртаћима као зелени лебдећи траг, мирис зноја и уља, познатији у домаћем, летњем вокабулару као "будванска плажа". Не, није то нико усред Београда отворио приватни затвор нити агенцију за силовање, која би у овим анестезираним временима смарања и кулирања, као успешна инвестиција маштовитог бизнисмена, приуштила својој клијентели жељној узбуђења несвакидашњи провод са вриштањем и цепањем одеће.
То су звуци теретане где се на гладијаторском простору окруженом огледалима води борба за нову мушкост која је ризична и стално измиче.

Овде све женске фантазије о осећајном мушкарцу изгледају бесмислене, јер испровоцирани бицепси показују да мушкост која је присиљена да буде осетљива није права мушкост.

Нарцизам мушкараца

Живимо у окрутном свету испуњеном тестостероном. Жгољави, рахитични дечаци побунили су се против моћних мајки. Они чак и своје тело виде као непријатеља кога треба савладати. Такође, живимо и у егзибиционистичком свету у којем се потврђујемо једино ако нас други примете. Некада су, каже руски писац, на питање друмске страже: Чији сте, људи одговарали: Цареви смо. Или: Земљини смо. Данас можемо да кажемо: Тестостеронови смо. Имати тело по стандардима модних часописа постаје важније него бити у том телу. Оно је противник кога мучимо и изгладњујемо, носимо као скупо Армани одело или Сен Лоранову ташну, пирсингујемо га, уцртавамо болне тетоваже змајева и Јована Крститеља, у ствари преиначене инсигније древних телесних украшавања дивљака као практичне замене кабастих реликвија – глава непријатеља или његових костију.

Хиваро Индијанци, на пример, примењују занимљив вид шепурења окитивши се цанцама, главама непријатеља (углавном белаца) смањеним специјалним поступком који чува физиономију, на величину поморанџе.

Нема сумње да се делимо на посматраче и егзибиционисте. Латинско ex habere, оно што се претходно има да би се неком показало, односи се на суштину наше природе у којој су очи других јединствен начин да сами себе видимо. Ако ме приметиш, значи да постојим. Уколико је осећај идентитета слабији, утолико је јача жеља да се буде примећен. Свакако да не можемо бити личност нити знати шта је то без других људи, али екстремни егзибицонизам увек претпоставља бунтовништво нишчих, вољу за моћ оличену у мобилном телефону украшеном брилијантима или посед Мајкла Џексона од неколико хиљада хектара испуњен егзотичним животињама свих врста, златну каду магната из Хонгконга или ракијску чашицу провучену кроз позамашну рупу на ушној реси неког панкера. Стари добри манијаци са разгрнутим мантилом, према овим перверзијама, заиста звуче као шлагер.

У егзибиционизму је дошло до усклађивања теза по којима жене показују лепоту да привуку мушкарца и задобију његову љубав, док мушкарци демонстрирају снагу и памет да би у свом нарцизму, који је јачи него код жена, задобили аплауз. Уједначавање полова видљиво је у све већој мушкој борби за тело које се подвргава истим мучењима као женско: депилирање, избељивање косе, чупање обрва, трајна ондулација, затезање лица.

Милитантни егзибиционизам у лику Патрика Бејтмена, јунака романа Амерички психо Брета Истона Елиса приказан је као деструктивна фантазија црног витеза страве који своје избављење из сплина види у злочину. Бејтмен, млади јапи, контролисани ушмркивач, овенчан етикетама познатих креатора, преко дана живи болно празним животом, кастинским обележјем себи сличних, док се ноћу пред читаоца отвара позорница у крви до колена, где Бејтмен-серијски убица цизелирано касапи своје жртве користећи се свим средствима савремене технологије. Писац нигде не показује да ли су стравична убиства стварно почињена или су само плод фантазије, снова, халуцинација.

Са својих 26 година Бејтмен остварује сопствени амерички сан. Сан или јава, нема ту баш неке битне разлике, поручује писац поткрепљујући тиме давнија Јунгова упозорења пред рат, после многих анализа снова Немаца: Плавокоса звер ће ускоро показати зубе. Колективно несвесно појављује се у индивидуалним сновима. У епрувети појединца смућкано је оно једињење која клобуча у великој реторти света.

Свест о посебности

Модерни егзибиционизам почива на својеврсном парадоксу. Толико га се намножило да више нико ни на шта не обраћа пажњу. Осим тога, муке улепшавања и бесомучно трошење пара на фирмирану гардеробу усмерени су да се што више личи на неког познатог, да се буде као неко други. А када има толико истих, онда нестаје свест о посебности и незаменљивости, људи заиста постају "материјал" лако потрошљив у ратовима. Идеал је незанимљиви анфас са рекламе или безлична холивудска глумица од које већу индивидуалност има поткресан шимшир у парку. Јавна лица су, примећује Марлон Брандо, као јавни клозети, никад не можеш да се до краја опустиш.

Јавно води опасну битку против приватности. У "Великом брату" нечија интима постаје центар пажње милионима гледалаца, у емисији "Све за љубав" муж пред камерама плаче не би ли му се вратила одбегла жена.

Интимност је тајна коју може да дели само двоје људи. Као кад Богарт у филму Казабланка каже Ингрид Бергман: "Ми гледамо једно друго, лутко". Звучи старински, али је много људскије. Улива наду да још увек постоје начини којима ћемо савладати прашуму.