Свечано отварање – ствар за избегавање

Од нашег извештача

Рио – Свечано отварање Олимпијских игара је у каријерама многих олимпијаца један од најлепших тренутака, јер под заставом своје земље дефилују раме уз раме с најбољима на свету. Међутим, неки од њих никада нису присуствовали паљењу олимпијске ватре, јер су проценили би то могло лоше да се одрази на њихове резултате. То се поготово односи на индивидуалне спортове.

За оне који гледају ту свечаност из фотеље, она изгледа неодољиво. Али када се зна да учесници дефилеа морају да издвоје за њу по некад и шест, па и осам сати, и да то време углавном проведу на ногама, онда је јасно зашто многи спортисти прескачу тај „незабораван догађај“.

Неписано је правило да олимпијци који започињу такмичења дан после церемоније отварања не учествују у дефилеу. Иако су ослобођени те обавезе, многи ипак одлазе да искусе тај, како кажу, непоновљив тренутак...

– Био сам на отварању у Пекингу 2008. и памтим то као атмосферу која је тешко поновљива, међутим, већ тада смо више размишљали о мечу који сутра играмо и гледали да се све што пре заврши. Сада за Рио није било никакве шансе јер чека нас можда најтежа утакмица у групи – каже капитен наше ватерполо репрезентације Живко Гоцић, један од оних с којима смо разговарали на ову тему.

Селектор наших ватерполиста Дејан Савић сматра да би била лудост ићи на отварање вече уочи дербија првог кола с Мађарима:

– У Атланти 1996. био сам на отварању као играч. То је било битно јер је било први пут после санкција. За Рио ми не пада напамет јер су све мисли усредсређене на Мађаре. Са задовољством ћемо пратити отварање преко екрана.

Ивана Анђушић Максимовић, која ће прекосутра на отварању носити српску заставу, радо је прихватила ту улогу, иако ће се већ наредног дана такмичити у гађању из ваздушне пушке. Није прва која се због те велике части упушта у одређени ризик, јер церемонија отварања зна да буде изнурујућа.

– Отварање у Лондону пре четири године било је предивно – говори Ивана Анђушић Максимовић. – Дуго смо чекали излазак на стадион, али Новак који је носио заставу био је расположен, као и сви остали, тако да смо се добро забављали. Играли смо и коло, атмосфера је била одлична. Сам тренутак изласка на стадион био је невероватан. Тако да знам шта ме овог пута очекује.

Од Олимпијског села до стадиона „Маракана“, на којем ће игре бити свечано отворене и затворене, у најбољем случају треба сат вожње. Вероватно и много дуже када се узму у обзир и мере безбедности, као и то да се љубазни организатори још „уигравају“ и да су на сваком ћошку велике гужве (непрегледне колоне људи и возила), што није био случај у Пекингу и Лондону).

– Био сам на отварању у Пекингу, док сам у Лондону носио заставу. То су ми најупечатљивије слике са игара. Волео бих опет то да доживим – рекао је тенисер Новак Ђоковић који ће да учини све да се опет нађе у дефилеу.

Генерални секретар Кошаркашког савеза Србије (КСС) Дејан Томашевић је три пута учествовао на Олимпијским играма (сребро 1996), али никада није био на отварању. Данас се каје због тога:

– Имао сам ту привилегију да играм на три олимпијаде, 1996, 2000. и 2004, али на жалост ниједном нисам био ни на отварању ни на затварању. Сада, са 40 и нешто година увиђам да сам направио велику грешку, јер прелепо је бити део свега тога. И велика част. Када бих опет био у таквој прилици, сигурно бих био у дефилеу. Из ове перспективе могу само да посаветујем оне који се двоуме, а немају такмичење већ сутрадан, да би требало да буду на отварању.

Томашевићев саиграч са Игара у Атланти Александар Ђорђевић, данас селектор наших кошаркаша, најављује да ће овог пута бити у дефилеу:

– Радујемо се што ћемо да се прошетамо Мараканом уз нашу заставу. Идеја је да се играчи не задржавају пуно. Већ смо се договорили да се организује аутобус за њих, да чим заврше свој део протокола одмах крену назад у Олимпијско село. Тако раде они који одмах имају такмичења. Ред је да одемо на отварање. У Атланти је ишао само стручни штаб и они који нису имали физичку активност после тога. Колико се сећам, тада смо дан после отварања имали утакмицу већ у подне, са Аустралијом.

Тенисер Виктор Троицки ће донети одлуку кад види распоред првог кола:

– Видећу, пошто постоји могућност да играм већ првог дана. То би могло да ме поремети, али како сада ствари стоје желим по сваку цену да будем на Маракани.

Наш најбољи пливач Велимир Стјепановић каже да овог пута неће бити у дефилеу:

– Био сам у Лондону на свечаном отварању, упознао сам Ђоковића, што ми је био најјачи утисак. Сада нећу моћи да се придружим нашим спортистима. Веома ми је жао због тога, али нисам у могућности јер имам трку сутрадан ујутро.

Селектор женске одбојкашке репрезентације Зоран Терзић је пре осам година у Пекингу забранио одлазак играчицама на свечано отварање, због чега су неке од њих биле огорчене (био је то њихов деби на играма). Али, то је био логичан потез, имајући у виду да су већ сутрадан играле у првом колу против Казахстана. Испоставило се да су им победе у прва два кола биле довољне за пласман у четвртфинале. У Лондону су биле на отварању. Свакако, то није био разлог што су изгубиле свих пет сусрета у групи (екипа је била ослабљена због повреда).

Наше кошаркашице сигурно ће учествовати у дефилеу на свечаном отварању Игара Фото Ненад Неговановић

Бити барјактар – част и ризик...

Кад стегоноше на Олимпијским играма не освоје медаљу – а част да носе заставу имају перјанице спорта у својим земљама – онда се по правилу њихов неуспех објашњава учешћем на церемонији отварања (њима је теже него осталима у дефилеу јер морају да носе заставу). Такав суд има смисла за појединачне спортове, али не и за екипне, јер екипе се ра разлику од појединаца такмиче све време игара.

Први пут наш носилац заставе изабран је на основу резултата (пре свега на олимпијској сцени) а од тада седморица њих нису освојили медаљу на тим играма (Љубек два пута). То су ватерполиста Мирко Сандић (1972), рукометаш Хрвоје Хорват (1976), кануиста Матија Љубек (1980, 1988), ватерполиста Игор Милановић (1996), кошаркаш Дејан Бодирога (2004), стрелац Јасна Шекарић (2008) и тенисер Новак Ђоковић (2012).

Шесторица су ипак оправдали очекивања: ватерполисти Божо Гркинић (сребро, 1948) и Ћиро Ковачић (сребро, 1956), гимнастичар Мирослав Церар (злато и бронза, 1964), рвач Бранислав Симић (бронза, 1968), кошаркаш Дражен Далипагић (бронза, 1984) и одбојкаш Владимир Грбић (злато, 2000).

Међу стегоношама Фелпс, Надал, Скола, Пелегрини, Понор, Ринер…

Међу 206 земаља (плус репрезентација избеглица) највише стегоноша на свечаном отварању дала је атлетика (23 до јуче, нису све земље предале списак). Од свих спортиста који ће носити заставу на свечаном дефилеу, амерички пливач Мајкл Фелпс (рекордер са 22 олимпијске медаље) јесте најзвучније име, иако је шпански тенисер Рафаел Надал (олимпијски шампион 2008) много већа звезда ван игара.

Као олимпијци много већу тежину од Надала имају три спортисткиње: румунска гимнастичарка Каталина Понор с три злата на играма 2004, бронзом и сребром 2012, затим пливачица Зимбабвеа Кирсти Ковентри која има седам одличја на највећој смотри спорта (два злата, четири сребра и бронзу), као и спринтерка с Јамајке Шели-Ен Фрејзер-Прајс, двосутрка узастопна победница игара на 100 метара (Пекинг 2008, Лондон 2012).

Познато име је и француски џудиста, седмоструки првак света Теди Ринер који са игара има злато из 2012. и бронзу из 2008, затим аргентински кошаркаш Луис Скола (злато 2004, бронза 2008), руски одбојкаш Сергеј Тетјухин (злато 2012, сребро 2000, бронза 2004, 2008)...

Међу заставницима су и италијанска пливачица, четворострука светска првакиња Федерика Пелегрини (на 200 м слободно злато 2008, бронза 2004).