Svečano otvaranje – stvar za izbegavanje

Od našeg izveštača

Rio – Svečano otvaranje Olimpijskih igara je u karijerama mnogih olimpijaca jedan od najlepših trenutaka, jer pod zastavom svoje zemlje defiluju rame uz rame s najboljima na svetu. Međutim, neki od njih nikada nisu prisustvovali paljenju olimpijske vatre, jer su procenili bi to moglo loše da se odrazi na njihove rezultate. To se pogotovo odnosi na individualne sportove.

Za one koji gledaju tu svečanost iz fotelje, ona izgleda neodoljivo. Ali kada se zna da učesnici defilea moraju da izdvoje za nju po nekad i šest, pa i osam sati, i da to vreme uglavnom provedu na nogama, onda je jasno zašto mnogi sportisti preskaču taj „nezaboravan događaj“.

Nepisano je pravilo da olimpijci koji započinju takmičenja dan posle ceremonije otvaranja ne učestvuju u defileu. Iako su oslobođeni te obaveze, mnogi ipak odlaze da iskuse taj, kako kažu, neponovljiv trenutak...

– Bio sam na otvaranju u Pekingu 2008. i pamtim to kao atmosferu koja je teško ponovljiva, međutim, već tada smo više razmišljali o meču koji sutra igramo i gledali da se sve što pre završi. Sada za Rio nije bilo nikakve šanse jer čeka nas možda najteža utakmica u grupi – kaže kapiten naše vaterpolo reprezentacije Živko Gocić, jedan od onih s kojima smo razgovarali na ovu temu.

Selektor naših vaterpolista Dejan Savić smatra da bi bila ludost ići na otvaranje veče uoči derbija prvog kola s Mađarima:

– U Atlanti 1996. bio sam na otvaranju kao igrač. To je bilo bitno jer je bilo prvi put posle sankcija. Za Rio mi ne pada napamet jer su sve misli usredsređene na Mađare. Sa zadovoljstvom ćemo pratiti otvaranje preko ekrana.

Ivana Anđušić Maksimović, koja će prekosutra na otvaranju nositi srpsku zastavu, rado je prihvatila tu ulogu, iako će se već narednog dana takmičiti u gađanju iz vazdušne puške. Nije prva koja se zbog te velike časti upušta u određeni rizik, jer ceremonija otvaranja zna da bude iznurujuća.

– Otvaranje u Londonu pre četiri godine bilo je predivno – govori Ivana Anđušić Maksimović. – Dugo smo čekali izlazak na stadion, ali Novak koji je nosio zastavu bio je raspoložen, kao i svi ostali, tako da smo se dobro zabavljali. Igrali smo i kolo, atmosfera je bila odlična. Sam trenutak izlaska na stadion bio je neverovatan. Tako da znam šta me ovog puta očekuje.

Od Olimpijskog sela do stadiona „Marakana“, na kojem će igre biti svečano otvorene i zatvorene, u najboljem slučaju treba sat vožnje. Verovatno i mnogo duže kada se uzmu u obzir i mere bezbednosti, kao i to da se ljubazni organizatori još „uigravaju“ i da su na svakom ćošku velike gužve (nepregledne kolone ljudi i vozila), što nije bio slučaj u Pekingu i Londonu).

– Bio sam na otvaranju u Pekingu, dok sam u Londonu nosio zastavu. To su mi najupečatljivije slike sa igara. Voleo bih opet to da doživim – rekao je teniser Novak Đoković koji će da učini sve da se opet nađe u defileu.

Generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije (KSS) Dejan Tomašević je tri puta učestvovao na Olimpijskim igrama (srebro 1996), ali nikada nije bio na otvaranju. Danas se kaje zbog toga:

– Imao sam tu privilegiju da igram na tri olimpijade, 1996, 2000. i 2004, ali na žalost nijednom nisam bio ni na otvaranju ni na zatvaranju. Sada, sa 40 i nešto godina uviđam da sam napravio veliku grešku, jer prelepo je biti deo svega toga. I velika čast. Kada bih opet bio u takvoj prilici, sigurno bih bio u defileu. Iz ove perspektive mogu samo da posavetujem one koji se dvoume, a nemaju takmičenje već sutradan, da bi trebalo da budu na otvaranju.

Tomaševićev saigrač sa Igara u Atlanti Aleksandar Đorđević, danas selektor naših košarkaša, najavljuje da će ovog puta biti u defileu:

– Radujemo se što ćemo da se prošetamo Marakanom uz našu zastavu. Ideja je da se igrači ne zadržavaju puno. Već smo se dogovorili da se organizuje autobus za njih, da čim završe svoj deo protokola odmah krenu nazad u Olimpijsko selo. Tako rade oni koji odmah imaju takmičenja. Red je da odemo na otvaranje. U Atlanti je išao samo stručni štab i oni koji nisu imali fizičku aktivnost posle toga. Koliko se sećam, tada smo dan posle otvaranja imali utakmicu već u podne, sa Australijom.

Teniser Viktor Troicki će doneti odluku kad vidi raspored prvog kola:

– Videću, pošto postoji mogućnost da igram već prvog dana. To bi moglo da me poremeti, ali kako sada stvari stoje želim po svaku cenu da budem na Marakani.

Naš najbolji plivač Velimir Stjepanović kaže da ovog puta neće biti u defileu:

– Bio sam u Londonu na svečanom otvaranju, upoznao sam Đokovića, što mi je bio najjači utisak. Sada neću moći da se pridružim našim sportistima. Veoma mi je žao zbog toga, ali nisam u mogućnosti jer imam trku sutradan ujutro.

Selektor ženske odbojkaške reprezentacije Zoran Terzić je pre osam godina u Pekingu zabranio odlazak igračicama na svečano otvaranje, zbog čega su neke od njih bile ogorčene (bio je to njihov debi na igrama). Ali, to je bio logičan potez, imajući u vidu da su već sutradan igrale u prvom kolu protiv Kazahstana. Ispostavilo se da su im pobede u prva dva kola bile dovoljne za plasman u četvrtfinale. U Londonu su bile na otvaranju. Svakako, to nije bio razlog što su izgubile svih pet susreta u grupi (ekipa je bila oslabljena zbog povreda).

Naše košarkašice sigurno će učestvovati u defileu na svečanom otvaranju Igara Foto Nenad Negovanović

Biti barjaktar – čast i rizik...

Kad stegonoše na Olimpijskim igrama ne osvoje medalju – a čast da nose zastavu imaju perjanice sporta u svojim zemljama – onda se po pravilu njihov neuspeh objašnjava učešćem na ceremoniji otvaranja (njima je teže nego ostalima u defileu jer moraju da nose zastavu). Takav sud ima smisla za pojedinačne sportove, ali ne i za ekipne, jer ekipe se ra razliku od pojedinaca takmiče sve vreme igara.

Prvi put naš nosilac zastave izabran je na osnovu rezultata (pre svega na olimpijskoj sceni) a od tada sedmorica njih nisu osvojili medalju na tim igrama (Ljubek dva puta). To su vaterpolista Mirko Sandić (1972), rukometaš Hrvoje Horvat (1976), kanuista Matija Ljubek (1980, 1988), vaterpolista Igor Milanović (1996), košarkaš Dejan Bodiroga (2004), strelac Jasna Šekarić (2008) i teniser Novak Đoković (2012).

Šestorica su ipak opravdali očekivanja: vaterpolisti Božo Grkinić (srebro, 1948) i Ćiro Kovačić (srebro, 1956), gimnastičar Miroslav Cerar (zlato i bronza, 1964), rvač Branislav Simić (bronza, 1968), košarkaš Dražen Dalipagić (bronza, 1984) i odbojkaš Vladimir Grbić (zlato, 2000).

Među stegonošama Felps, Nadal, Skola, Pelegrini, Ponor, Riner…

Među 206 zemalja (plus reprezentacija izbeglica) najviše stegonoša na svečanom otvaranju dala je atletika (23 do juče, nisu sve zemlje predale spisak). Od svih sportista koji će nositi zastavu na svečanom defileu, američki plivač Majkl Felps (rekorder sa 22 olimpijske medalje) jeste najzvučnije ime, iako je španski teniser Rafael Nadal (olimpijski šampion 2008) mnogo veća zvezda van igara.

Kao olimpijci mnogo veću težinu od Nadala imaju tri sportistkinje: rumunska gimnastičarka Katalina Ponor s tri zlata na igrama 2004, bronzom i srebrom 2012, zatim plivačica Zimbabvea Kirsti Koventri koja ima sedam odličja na najvećoj smotri sporta (dva zlata, četiri srebra i bronzu), kao i sprinterka s Jamajke Šeli-En Frejzer-Prajs, dvosutrka uzastopna pobednica igara na 100 metara (Peking 2008, London 2012).

Poznato ime je i francuski džudista, sedmostruki prvak sveta Tedi Riner koji sa igara ima zlato iz 2012. i bronzu iz 2008, zatim argentinski košarkaš Luis Skola (zlato 2004, bronza 2008), ruski odbojkaš Sergej Tetjuhin (zlato 2012, srebro 2000, bronza 2004, 2008)...

Među zastavnicima su i italijanska plivačica, četvorostruka svetska prvakinja Federika Pelegrini (na 200 m slobodno zlato 2008, bronza 2004).