И прошлост и будућност кроз кључаоницу

„Прихватам грешку што сам ставио сатове, али ми је жао што их нисам ставио да откуцавају колико година не раде музеји”, изјавио је министар културе Иван Тасовац још крајем прошле године када је постало јасно да се предвиђени рокови за санацију и адаптацију Народног музеја у Београду (преименован у Народни музеј Србије 2015. године), као и за реконструкцију Музеја савремене уметности у Београду неће испунити.

Да су сатови откуцавали колико година не раде два највећа музеја у престоници показали би 13 година, у случају здања на Тргу републике, а девет када је реч о згради на београдском Ушћу.

У Србији има око 140 музеја, али када кажете музеј прва асоцијација су нажалост два највећа музеја у Београду која су годинама затворена.

Истина, када кажете да су музеји затворени, руководиоци и запослени у овим институцијама опоменуће вас да је то нетачно јер „музеји нису затворени, него су скинуте њихове сталне поставке”.

Народни музеј је званично затворен због радова на санацији и адаптацији у фебруару 2016. године. Иако је као последњи датум коначног отварања помињан 10. мај 2016, када је иначе и Дан музеја (основан 1844), тек је 6. маја ове године потписан уговор о извођењу радова на рестаурацији, санацији и адаптацији с грађевинским предузећем „Кото”. Првобитно амбициозно замишљена реконструкција преиначена је у санацију и адаптацију.

Од 25. јула 2016, од када су формално почели грађевински радови, рачуна се да је 540 дана довољно да се заврши зградa и отвори нова стална поставка. План је – крајем 2017. године.

За ових 13 година, колико је протекло од скидања сталне поставке Народног музеја, с Филозофског факултета изашле су скоро три генерације дипломираних студената историје уметности. Слике, графике, скулптуре и остали артефакти, који су будућим историчарима уметности нешто као „стручна литература”, могли су да гледају у књигама, на Гуглу или, ако је било прилике, у неком од европских музеја.

За свe то време јавност се уморила од прича о тендерима, управним одборима, пројектима и пројектним документацијама, од новинских наслова типа: „Музеј 2013. отвара врата за посетиоце”, „Ако одмах почнемо нећемо каснити”, „Нови датум за музеј 2014.”...

Тачно је да је Народни музеј за протеклих неколико година у својим просторијама приредио неколико изложби вредних пажње, као што су на пример биле графике Хенрија Мура или изложба „Пит Мондријан – Случај композиције два” и да је организовао изложбе из сопствених збирки у Србији и региону. Али, упркос томе, Народни музеј је у свести грађана ове земље – музеј који не ради. Музеј који се не чује.

Постављање сатова на фасаде музеја и потом њихово гашење можда је највише одјекнуло у јавности управо због спектакуларности која је пратила ову идеју и чин. Овај фијаско је само наставак претходних, далеко срамнијих пропуста везаних за уложени новац у пројекте за реконструкцију Народног музеја који су потом рушени или се од њих одустајало (пројекат Милана Ракочевића, па потом пројекат Милана Лојанице). Или улагање у савремени депо за складиштење слика предузећа „Кунстранс” чија је изградња коштала више од два милиона евра. А месечни закуп – 35.000 евра. Пошто ниједна закупнина није плаћена, Привредни суд у Београду 2013. пресудио је да Народни музеј исплати „Кунстрансу” 198.842.946 динара плус око пола милиона евра камате уз судске трошкове. Сума није исплаћена. Случај је сада на Арбитражном суду при Светској банци у Вашингтону.

Од тренутка када је за време владе Зорана Ђинђића организована донаторска вечера за реконструкцију Народног музеја (2003) до данас, променило се седам министара културе (Лечић, Брајовић, Којадиновић, Брадић, Марковић, Петковић, Тасовац).

Свака „гарнитура” обећавала је напредак и датуме и избегавала да се бави „прошлошћу”. За одговорност није прозван – нико.

Музеј савремене уметности у Београду чека још 270 дана од почетка радова крајем августа да би се све завршило. Коначно је крајем јула потписан уговор с фирмама које су изабране на тендеру. Носилац посла за извођење грађевинских радова на адаптацији, грађевинско-занатских, машинских и електро радова на објекту Музеја савремене уметности је „Термоинжењеринг” д. о. о. из Београда, а за пројектовање и извођење радова на проширењу система техничког обезбеђења изабран је „Смарт билдинг технолоџис”.

Реконструкцију Музеја савремене уметности у Београду (МСУБ) такође су саплитале спорне околности. Министарство културе је 2013. поднело кривичну пријаву против руководства МСУБ-а због уговора с фирмом „Монтера” 2007. (коју је иначе одабрало Министарство културе), односно плаћања аванса од 176 милиона динара, при чему је фирма „Монтера” 2011. напустила градилиште. Директорка МСУБ-а од 2001. до 2013. била је Бранислава Анђелковић-Димитријевић. Када је 2013. на место в. д. директора МСУБ-а дошао Владислав Шћепановић није ни расписан конкурс за јавну набавку јер су, како је истицао, средства од 703 милиона динара, која је Министарство културе требало да уплаћује сукцесивно током три године, преполовљена.

Илустрација Шпиро Радуловић

Тако је посао додатно закочен, а онда је на место директора овог музеја дошао Јован Деспотовић (2014–2015). И његово намештење није прошло без афере. У августу 2015. Управни одбор МСУБ-а саопштио је да захтева хитну смену управника Јована Деспотовића јер је „довео у питање пословање установе у свим сегментима рада”. Јавност је тада обавештена да је реконструкцију музеја на Ушћу закочила тендерска процедура, то јест одлука тендерске комисије да одабере понуђача с ценом око 20 одсто вишом у односу на следећу понуду и за чак 32 одсто већу у односу на најповољнију. Тендери су обарани и месецима се све вртело укруг…

Музеј савремене уметности свих ових година, откако је затворена зграда на Ушћу (2007), „дише” кроз галерије које су његовом саставу – Легат Чолаковић и Салон музеја – где се организују изложбе и програми. Парадоксално, али испада да када је музеј остао без свих директора (Слободан Накарада који је сада в. д. дуго година био је финансијски директор), ствари су се покренуле с мртве тачке.

На питање какав нам је данас музеј потребан, у оваквој ситуацији многи би вероватно одговорили – било какав. Десетине хиљада грађана који посећују Ноћ музеја довољан су показатељ да музеји имају публику. Ако 2107. или било када дође до очекиваног отварања два највећа музеја у Србији, било би неукусно да министар или политичар, коме буде припала та пријатна дужност да музеје званично и отвори, припише тај моменат својим политичким заслугама.

Признање би требало одати уморним и годинама замајаваним грађанима Србије за нечувено стрпљење, духовну, па и материјалну оштећеност.