И то је позориште

БИТЕФ
Почетак новог миленијума донео је, чини се, известан замор и конфузију у савремено позориште. Координате у којима се оно кретало током деведесетих година прошлог века а које су подразумевале експлицитан политички ангажман и обилату употребу попкултуролошких образаца и естетике, полако престају да буду довољно инспиративне савременим позоришним уметницима засићеним од сталног задирања позоришта у објективну реалност и поништавања граница између њих. Експлицитне социо-политичке исказе карактеристичне за другу половину XX века и одсуство свих табуа у позоришној манифестацији тих исказа, после двехиљадите заменило је окретање интимнијим темама и кретање у приватном простору стваралаца и конзумената позоришне уметности.

Тешко је овог тренутка до краја дефинисати који су разлози за овакав обрт, уколико је заиста реч о обрту, што ћемо за коју годину већ имати прилике да проверимо. Могуће је да се позориште заморило од неравноправне компетиције са другим медијима који су у стању да уверљивије изађу у сусрет потреби савременог гледаоца/конзумента/воајера за интензивним сензацијама.

Неравноправна битка

Ако кренемо од базичне Аристотелове дефиниције трагедије по којој она изазивањем сажаљења и страха врши прочишћавање таквих афеката, закључићемо да ову функцију данас далеко успешније од позоришта обавља сваки просечни ТВ реалитy шоу. Свесно сопствених ограничења у односу на заводљивије и због тога моћније медије попут телевизије или интернета, данашње позориште дошло је до тачке када му је поново потребна промена, ново редефинисање сопствених потенцијала, да би, по ко зна који пут у својој историји, покушало да користећи хиљадама година стара изражајна средства, добије неравноправну битку са технолошким напретком човечанства.

После гласних деведесетих година XX века, и урлика позоришта против девијација потрошачке и корумпиране цивилизације у којој живимо, изгледа да се оно последњих годину-две помало утишало. Не зато што више нема шта да каже, већ зато што тражи нови начин да каже оно што има и да буде сигурно да ће ико желети да га чује. Оно покушава да пронађе неку своју фреквенцију коју неће надгласати бука данашње планете. Управо присуствујемо оном осетљивом тренутку када је позориште застало да удахне нови ваздух пре него што крене даље. За онога ко не посматра пажљиво, тај тренутак може да промакне потпуно непримећен.

Овогодишња селекција БИТЕФ-а је, после пажљивог и помног посматрања актуелне интернационалне продукције, чини нам се, успела да ухвати управо тај моменат застоја, дубоког удаха пред отварање неког новог поглавља у будућем развоју театра и тако настави оно што је одувек била пракса овог, сада већ средовечног фестивала, а то је опипавање пулса савременог човечанства.

Из најдубље интиме

Селектори фестивала су, постали свесни свега горе наведеног, тек када је селекција већ била при крају и када је постало јасно да представе које су одабране повезује нешто више од временског синхронитета. Иако је реч о међусобно веома различитим ауторима, са потпуно разноликим ауторским поетикама, постоји неколико заједничких именитеља приметних у њиховим пројектима који ће бити представљени на овогодишњем фестивалу. Пре свега, ту је упадљиво редефинисање израза и свођење на основни изражајни елемент – извођача – било да је реч о глумцу, плесачу или перформеру. Све представе, чак и када говоре о одређеним социо-политичким феноменима, долазе из најдубље интиме својих стваралаца и обраћају се гледаочевој интими која треба да да коначни смисао сценском призору. Приметно је одустајање од визуелне попкултуролошке матрице, прочишћење сценског простора од диско шљокица и ТВ екрана који су били незаобилазни протеклих година. Простор постаје врло сведен, лишен сувишне trashy-декорације а чак и када има позамашан декор као што је случај са немачком представом Магбет, он је изведен тако да оставља утисак празног простора.

Намеће се закључак да се скоро сви уметници намерно клоне експлицитног политичког или социолошког ангажмана, инсистирајући на одређеној дистанци са публиком било тако што као немачки редитељ Gosch намерно остављају упаљено светло у сали током целог извођења представе Магбет и на тај начин чине подједнако видљивим све што се дешава у сали и на позорници или тако што, као аутори хрватске представе, гледаоцима стављају повез преко очију док их воде на врло интимно појединачно путовање по Београду или тако што попут Емила Хрватина алиас Јанеза Јанше упризорују дословни римејк представе Пупилија, Папа Пупило и Пупилчки из шездесетих година прошлог века у режији другог аутора (Душана Јовановића, прим. аут.), коју већина аудиторијума не носи у непосредном сећању, на тај начин дајући индиректни ангажовани али и врло дистанцирани исказ о данашњем времену.

Ту је, затим, врло смела али и сасвим ауторефлексивна представа кореографкиње Далије Аћин, која је толико окренута ауторкиној интими да је готово потпуно незаинтересована за feed-back из гледалишта, као и две изразито визуелне и такорећи халуциногене представе Брисел #04 у режији Romea Castelluccia и извођењу Societas Raffaello Sanzio и Између пса и вука, руског редитеља Андреја Могучија.

Овогодишњи слоган фестивала И то је позориште, има за циљ да савременом гледаоцу понуди размишљање на тему шта све данас може бити позориште, у позоришту или изван њега.