Коштана као панк икона

Специјално за „Политику”

Тиват - После дугог низа перипетија током рада на представи „Коштана” редитеља Кокана Младеновића, у петак је премијерно изведена на Летњој позорници, у копродукцији Центра за културу Тиват, Српског народног позоришта из Новог Сада и Студентског културног центра Нови Сад.

Оно што смо видели на премијери је представа у процесу, у финалној фази настајања, која ће, очекујемо, добити чвршћи и заокруженији облик након још неколико извођења. Иницијални концепт са Божом Врећом је био сам по себи јак, особен, храбар и потребан у погледу проналазака оправдано савремених приступа драмском наслеђу. Са Врећиним напуштањем ансамбла првобитна идеја је угушена, док је за успостављање новог тела представе потребно још времена, сигурно више од четири дана, колико су трајале пробе са Емином Елор. Са временом ће се вероватно испеглати динамика игре и учврстити наступ Елорове, као нове Коштане. А Младеновићев драматуршко-редитељски приступ је недвосмислено провокативан, маркантно је полазиште за једно интригантно читање Станковићевог дела.

У есеју о Станковићевој „Коштани”, професор Петар Марјановић је навео раније мишљење редитеља Боре Драшковића о сценским извођењима овог популарног народног комада са певањем, које се састојало у тврдњи да није било његове велике редитељске поставке, за разлику од неколико сјајних верзија лика Миткета. У том тексту се Драшковић још залагао да главни мотив представа по овом тексту буде побуна против нељудских односа у друштву, закључујући да „није важно које песме Коштана пева, него како их пева”.

Недавно редитељски врло изазовно читање „Коштане” Андраша Урбана (Народно позориште Суботица, 2013), а сада и Кокана Младеновића, оповргавају Драшковићев ранији став, и испуњавају његову жељу, дајући друштвено ангажоване интерпретације Станковићеве горке поетске драме. Оба редитељска тумачења су депатетизована, очишћена од препознатљивог јужножњачког дерта, севдаха и патње, којима су ранија сценска читања размахавала крила.

У тој функцији, Младеновић уводи микрофон чији је ефекат двозначан, он наглашава емотивна стања ликова, гура их у први план, али их истовремено и хлади, депатетизује, путем микрофонске механизације говора. Посебно је упечатљив наступ Емира Хаџихафисбеговића као Хаџи Томе, одлучног заговорника патријархалних вредности, огорченог на заблуделог сина Стојана (Емир Ћатовић), и кивног на своју жену Кату (Гордана Ђурђевић Димић) због њеног непрестаног кукања над црном јој судбином. Небојша Дугалић је такође искусно представио Миткета, једног од најпопуларнијих ликова српског позоришта двадесетог века, носиоца тог неутољивог дерта, жала за младошћу која се више неће вратити. Но, у Младеновићевом виђењу је Миткетов карасевдах пригушен, коришћењем микрофона, док је у фокусу пажње Коштанин бунт избачен из петних жила.

Коштана Емине Елор је визуално и енергетски налик панкерки, њена фризура је стилизована варијација на тему чирокане, док је физичка појава груба и агресивна, па повремено асоцира на сценске наступе Џонија Ротена или Сида Вишза, иконе панка. Коштана продорно пева протестне песме које јасно изражавају потребу за слободом и растакањем окошталих и бајатих друштвених образаца. Коштанине песме су овде вапај за променама, одраз неприпадања океану опште учмалости, врисак против свеприсутног малограђанства и зла које се перфидно крије иза патријархалних обичаја.

Сценографија Марије Калабић је атрактивна, стилизована и симболички продорна. На пространу сцену је постављен низ кавеза пуних каменица, које се постепено просипају, касније служећи за каменовање другачијих појединаца. Костим Татјане Радишић је у складу, раскошан и стилизован. Стилски сложену музику, спој панка, рока и народног мелоса, композитора Марка Грубића, уживо изводе Марко Грубић, Андријана Беловић и Јамал Ал Кисвани.

Радикална тумачења наше драмске традиције, што Младеновићево неоспорно јесте, не морају обавезно да је вређају, да је скрнаве, што је мишљење њених (многих) „чувара”. Напротив, са новим, изазовним читањима, прилагођеним духу времена, њене вредности се поново доказују, откривају могућности савременог у свевременом. Позориште треба да одговара на време у коме настаје, више него иједна друга уметност, јер је оно живо и физички присутно, у заједничком простору и тренутку са гледаоцима.