Криминалци не хају за случајне жртве

За мање од недељу дана у Београду се догодило једно убиство и два покушаја убиства. У понедељак је, у пуцњави у послеподневним сатима на Врачару, залутали метак погодио новинарку „Адрија медија групе” док је пила кафу у кафићу са пријатељицом. Три дана раније, испред кафеа у Белвилу у „класичној сачекуши” убијен је Александар Стаменковић (44) наочиглед његове жене и деце. Претходно је у четвртак увече у једном престоничком клубу на Дорћолу из пиштоља рањен Дарко Б.

Виновници оваквих окршаја не бирају ни време, а ни место – пуца се и усред дана. Починиоци, али неретко и жртве су „познати полицији одраније”. Ако улицама шетају криминалци са досијеима, којима није тешко да потегну оружје, с правом се намеће питање – да ли грађани имају разлога да страхују за сопствену безбедност?

Од МУП-а нисмо добили одговор на ово питање. Нису нам достављени ни статистички подаци у вези са бројем убистава и покушаја убистава који су се догодили у Србији и Београду од почетка године.

Да грађани имају разлога за забринутост сматра криминолог и психолог Добривоја Радовановића. Он за „Политику” каже да су се вратили „стари обичаји уличних обрачуна када се није водило рачуна о пролазницима”. Њима је допринела, оцењује он, субкултура криминала и шунда.

„Доминантна вредност у шунду јесте забава и задовољство ниске и проблематичне вредности. У таквом друштву људски живот и сигурност не значи много. Субкултура криминала је начин живота, понашања – ноћни живот, сплавови, журке и клубови, где су сви исто обучени, исто наоружани и на исти начин се понашају”, оцењује Радовановић.

Новинарка је, подсетимо, повређена када је Никола Лакушић (29) у Улици Коче капетана на Врачару, око 17.20 часова са четири хица из пиштоља упуцао Срђана Мићића (29), држављанина БиХ. Пуцњави је претходила свађа ове двојице, испоставило се – познаника, због „нерашчишћених рачуна одраније”.

Иван В. је у ноћи између четвртка и петка пуцао на Дарка Б. (29), после краће вербалне расправе. Нападач је, како пишу црногорски медији, одбегли робијаш из бјелопољског затвора, који се крио у Београду. За њим је раније расписана потерница јер је 24. децембра прошле године побегао из затвора, где је робијао због убиства.

Од почетка ове године у Србији се догодило неколико криминалних обрачуна, такозваних мафијашких сачекуша, које полиција доводи у везу са трговином дрогом и другим „нерашчишћеним пословима”.

У 9.45 сати у суботу 30. јула ове године, убијен је Александар Стаменковић (44) у Белвилу, у Новом Београду. Нападачи, који су дошли мотором у њега су испалили више од десет хитаца. Убијени је био власник кафетерије „Пјаца дел кафе” и сувласник фирме „Корбик кофи”, која се бавила увозом кафе. Стаменковић је имао досије у полицији. Пореклом је из Ниша, одакле се склонио, након што је на њега пре осам година покушано убиство. Рођени брат му је убијен 2002.

У марту ове године шеснаестогодишњи Б. С. из пиштоља хицем у главу убио је Николу Б. на Врачару, у Београду. Мотив убиства је трговина наркотицима. Дрога, насилништво, крађе – само су нека од кривичних дела за која су обојица били осумњичени.

Војвођанска престоница, била је недавно поприште обрачуна црногорских криминалних кланова. Из аутоматског оружја са мотора у покрету пуцано је крајем јуна ове године на црни „ауди А-6” у којем су се налазили Которанин Слободан Слоба Кашћелан (53), за кога се сумња да је један од вођа „кавачког” криминалног клана у Црној Гори и његов телохранитељ Владимир Вучковић (40) из Херцег Новог. Црногорски медији напад на Кашћелана и Вучковића доводе у везу с ратом тамошњих криминалних кланова, који је почео још крајем 2014. године, када је код обала Валенсије нестао товар са 200 килограма кокаина.

„Ти обрачуни су последица закона мафије када се не поштују договор, територија”, каже криминолог Добривоје Радовановић и додаје да је могуће и да је реч о нерашчишћеним пословним односима као што су позајмљени новац, превара.

Серија лоших кадровских решења у полицији допринела је учесталим криминалним сукобима и ватреним обрачунима, сматра адвокат Божо Прелевић, бивши коминистар полиције. Он за „Политику” тврди да су МУП-у потребни искуснији и стручнији људи.

„Они који су то били су пензионисани или растерани. ’Убирамо плодове’ одсуства реаговања полиције и несхватљиво малог броја тужилаца за посао који им је наметнут. Након подношења кривичне пријаве, полиција не реагује више од годину дана”, тврди Прелевић.

Објашњење надлежних да ће подизањем казни да се реше проблеми, оцењује наш саговорник, није уверљиво.

„Имали смо најниже казне за време Тита и најмање криминала. Дакле апсолутно није тачно да ће веће казне решити проблем”, закључује Божо Прелевић.