Сукоб ислама и демократије

Постоји одређена препрека у отварању питања суживота демократије и ислама, како код нас тако и у Европи и САД. Можемо то назвати баријером политичке коректности али ту има и страха од отварања дебате на религијској линији, нарочито код нас, имајући у виду ратове из деведесетих и злочине почињене на верској и националној основи. На „Западу” отварање овог питања може да рашије већ добрано распаране нити друштвене кохезије и да доведе до радикализације политике, али и антагонизирања муслиманских гласача од „домаћих” политичких партија. Међутим, данас се чини да је ово питање немогуће заобићи после непрегледног низа исламистичких терористичких напада у Европи, САД и Русији. Нарочито су забрињавајући напади у Европи од стране муслимана који су рођени и одгајани у Француској, Белгији или Немачкој и који наводе на закључак о неуспеху модела интеграције муслимана у европска демократска друштва. Иако постоји огроман број позитивних примера интеграције, случај са десетинама хиљада немачких Турака који у Немачкој на митингу захтевају увођење смртне казне и прогон сународника „гулениста” упућује на анализу компатибилности исламских са европским демократским вредностима.

Неретко пратећи корене настанка Исламске државе са правом не одбацујемо значај двовековне колонијалне и империјалистичке политике западних земаља према Блиском Истоку и арапским земљама која је у последњих двадесет година доживела свој крвави врхунац у агресијама на Ирак, Либију и Сирију. Такође, не треба заборавити ни западну политику подршке диктаторима северне Африке (Бен Али, Мубарак, Гадафи), што је допринело расту исламског фундаментализма, као ни агонију Палестине у последњих 50 година. Овај утицај јесте веома битан јер је довео до рушења каквог-таквог секуларног модела муслиманских друштава, али га не можемо узети као апсолутни изговор како би аболирали у потпуности муслиманске земље због непостојања слободе и демократије.

Тренутно на свету постоји 49 земаља са већинским муслиманским становништвом. Од тог броја колико земаља можемо назвати демократским друштвима? Евентуално би можда могли да размислимо да тај статус у скоријој будућности дамо Албанији и Азербејџану због јаког секуларног комунистичког наслеђа док би код земаља попут Турске, Индонезије, Ирана или Малезије, које су многи радо наводили као светле примере исламских демократије, такве епитете морали да одбацимо. Ниједна држава која примењује шеријатско право се не може назвати слободном нити демократском. Чак и када бисмо прихватили тезу да постоје различите верзије слободе и демократије, мале бисмо разлике нашли у томе какву би казну добила жена прељубница или муслиман који одбаци ислам у Раки, Ријаду, Абу Дабију, Џакарти, Куала Лумпуру или Техерану – јавно каменовање до смрти. Проблем је што ова и слична пракса наилази на подршку огромне већине муслимана, а то значи да се таква размишљања преносе у Европу и миграцијом становништва.

Постоји много дубљи разлог некомпатибилности ислама са демократским вредностима, а то су схватања о слободи појединца, улози државе, положају жене и владавини права. Ћутање о чињеници да Куран отворено проповеда насиље, рат, потчињавање жене до нивоа власништва мушкарца над њом, па чак и ропство неће допринети успеху мултикултуралности и интеграције било где. Вероватно би данашња Европа личила на хришћанску верзију Исламске државе да судови суде по моделу шпанске инквизиције или да болнице лече по моделу Црне Реке и попа Бранислава, али су се у Европи десиле ренесанса, црквена реформација, грађанске револуције због чега и постоји модел секуларне државе. Таквих реформи или револуција у исламу није било, а ако их је и било то је било само нагоре, као у случају вехабизма.

Због чега је ово питање битно за Србију? Осим због тога што нас питања миграција и раста европске деснице непосредно дотичу, код нас опет постоји изгледа спремност да се зарад наводне политичке стабилности у Санџаку, тј. Рашки, направе трули компромиси са муфтијом Зукорлићем коме је дато ни мање ни више него место председника скупштинског Одбора за просвету и науку. Осим што је овај потез „шамар српској науци и образовању”, како га је с правом назвао академик Душан Теодоровић, он ће неизоставно допринети јачању исламског фундаментализма и већој несигурности грађана Србије који храбро одбијају примитивни верски диктат попут Аиде Ћоровић, која већ годинама живи са полицијским обезбеђењем и Рифата Рифатовића, редитеља представе „Бетон махала”, која је забрањена у Новом Пазару. Зашто ти и слични слободномислећи људи морају да живе у страху од изласка на улице свог града? За Европу је Уелбеково „Покоравање” можда црна верзија будућности, али за поменуте наше суграђане то је нажалост садашњост. Нисмо држава уколико томе не можемо стати на пут.

Директор Центра за нову политику