Пољопривреда није атрактивна за странце

Републици Србији за њених 631.000 газдинстава и 7,16 милиона становника потребна је нова и спроводива аграрна политика. Нова аграрна политика, акциони план или стратегија, свеједно како ће се звати, али је важно да донесе резултате! Политика мора бити реална и остварива. Кад се донесе, а то треба да ураде нова влада и парламент, па ће бити дуготрајна и обавезивати све будуће владе и министре, а не да траје само од једног до другог министра. А њих је, од демократских промена 2000. године до избора, са садашњим новим, било чак 13! Много министара и кратко време да би се постигли неки бољи резултати у пољопривреди, осим да нам народ није био масовно гладан!

Република Србија је земља са 5,2 милиона хектара пољопривредних површина, обрадивих је 4,2 милиона хектара, али се користи тек 3,35 милиона хектара. Досадашње стратегије приказивале су да ће аграр имати раст производње, али је углавном био – пад. Односно, у првој деценији овог века био је раст од само 0,6 одсто! Пример је 2015. година, кад је стратегија желела раст од 9,2 одсто, а физички је био пад од осам одсто и финансијски од 7,34 одсто! У 2015. години вредност аграрне производње била је само 4,75 милијарди долара. Жеља сваке власти је да то буде више од 6,5 милијарди долара!

За постизање циљева, праваца и мера у новом будућем стратешком документу и њихово прилагођавање амбијенту, окружењу и најновијим резултатима у пољопривреди Србије, одмах се мора кренути ка стартној основи за израду акционих програма. У тим програмима потребан нам је план за спасавање села, а то је и спасавање Србије. Јер, у Србији има око 6.709 насеља (у Уставу не постоје села!), а 1.200 њих је у фази нестајања. Од укупног броја насеља у Србији, чак 1.034 има мање од 100 становника. Дакле, за деценију и по нестаће свако четврто село! Ако се хитно не учини нешто, биће то земља без народа!

У конципирању нове политике сад треба започети реализацију стратешких пројеката, а то је повећање производње меса (пре свега јунећег), воћа и поврћа, као и артикала који се могу продати на тржишту некадашњег несврстаног света од 1,6 милијарди становника (на којем се годишње обрне трговина у храни од 650 милијарди долара). Tреба се окренути пуњењу говедима 200.000 празних кућа и стаја у Србији. Јер, Европској унији годишње недостаје 700.000 тона квалитетне јунетине. Изразили су вољу да у наредних пола века сваке године од Србије купују по 50.000 тона. Али, креатори економске политике остали су глуви на то. У 1990. години извезли смо 30.000 тона, а у 2015. само 315 тона. Дакле, 100 пута мање. Истовремено, окренули смо се тову свиња (има их 3,2 милиона комада). Tо је приближно довољно (треба нам највише пет милиона комада) за садашњу потрошњу Србије (троши се годишње 17 килограма по становнику), па нам није потребно довођење „Tениса” из Немачке са нових четири милиона товљеника! Јер, из Србије нема извоза свињског меса у ЕУ, због вакцинације против свињске куге. Не може се извозити ни даље јер нема транспорта преко земаља ЕУ. Нема извоза ни у Русију, јер тај транспорт траје 47 дана! Нема Србији ни уласка у ЕУ, све док се вакцинишу свиње против свињске куге. Кад се престане с вакцинацијом, и да нас којим случајем приме у ЕУ, да бисмо ушли у ову заједницу благостања, треба да прође шест година!

Дакле, пољопривреди је потребна нова реиндустријализација за превазилажење садашњег стања. Потребна су нам стратешка улагања. Њих је тешко пронаћи из света, јер од 2000. године до данас, од укупног уласка страних директних инвестиција у земљу, у аграр је ишло само 0,6 до 1,7 одсто! Tо је резултат тога што пољопривреда представља неатрактивну делатност за странце. Mорамо се уздати у себе и у своје кљусе, пре свега, у домаће инвеститоре и њихове могућности. Потребно је изградити пет нових кланица за товљенике у Србији. За унапређење извоза говеђег меса, за кога имамо купце, треба обезбедити коришћење више од 1,4 милиона хектара пашњака и ливада годишње, на којима би се товило око 200.000 јунади годишње (сад их имамо само 15.000-20.000). За клање тих 200.000 јунади, која би се товила у брдским регионима, потребно је изградити неколико нових кланица. Поред тога треба пројектовати могућност за производњу 200.000 тона живинског меса годишње (сад производимо мање од 100.000 тона). За то је потребно изградити четири нове кланице капацитета од по 50.000 тона. Реализацијом ових пројеката остварио би се нови обим производње свих врста меса од око 640.000 тона годишње. Нова вредност производње овог меса била би око 5,5 милијарди евра. Сад се у Србији производи око 400.000 тона свих врста меса и по становнику троши око 38 килограма. Пре две и по деценије Србија је производила по становнику 650.000 тона меса и трошила по становнику 65 килограма.

Партнерске инвестиције у производњи свињског и живинског меса требало би тражити у сарадњи с Кином, Русијом и ЕУ. Производњу говеђег и живинског меса треба организовати у сарадњи с бившим несврстаним светом (Уједињеним Арапским Емиратима) и ЕУ. У Србији нам је катастрофално стање у сточарству, нестају нам села, остају празне куће, празне стаје... Они који су до сада товили стоку, то углавном раде само за личне потребе. Последица такве аграрне политике јесте да сточарство у бруто домаћем производу пољопривреде учествује тек нешто више од 30 одсто. Циљ је да то буде више од 60 одсто.

Mи се сад хвалимо извозом хране (читај сировина) у вредности од 2,8 милијарди долара годишње и суфицитом од око 1,3 милијарде долара. Годишње нам умре 40.000 људи више него што се роди и још 30.000 младих оде у свет трбухом за крухом. Кад бисмо имали толико становника више, не бисмо имали довољно хране ни за себе, а да се и не говори о извозу. На то нас је упозорио и ФАО. Јер, уколико се настави екстензивна производња, Србија ће од извозника постати увозник хране. Слично је и с хлебом. Јер, у последњих девет година просечна потрошња хлеба и пецива по глави становника у Србији смањена је са 101,5 килограма на 83,71 килограм. Дакле, мања је за 17,79 килограма или за 17,73 одсто. Tаква потрошња је на нивоу Немачке данас! Производњу пшенице у Србији треба стабилизовати на 600.000 хектара да би се годишње добијало око три милиона тона пшенице. Половина је потребна за исхрану сопственог становништва и резерве, а половина ће моћи да се извози. Tом циљу приближили смо се ове године. Ипак, колико је све то мало, најбоље говори податак Холандије, која је величине Војводине (има око 1,6 милиона хектара пољопривредних површина), а извози хране за 70 милијарди долара годишње!

Регионализација пољопривреде

Глобално посматрано, пољопривредну производњу на територији Србије треба организовати у оквиру три велика региона, и то:

Равничарски регион са интензивном пољопривредном производњом, која би обухватала подручја до 250 метара надморске висине, а чинила би га територија АП Војводине, Mачве, Поморавља, Стига и Посавине;

Брдски регион, кога би чинило подручје централног дела Републике Србије с пољопривредним површинама на надморској висини од 250 до 600 метара;

Брдско-планински регион, кога би чиниле пољопривредне површине изнад 600 метара надморске висине.

За спровођење овакве политике министар пољопривреде треба да добије и два мандата да би било резултата. Ако би Србија створила и водила аграрну политику по овим параметрима, имала би снажан економски раст, продуктивно запошљавање у новим прерађивачким капацитетима и масовну запосленост по разним основама у сеоским срединама, као и повећање куповне моћи становништва.

Аутор је публициста, члан Академијског одбора за село САНУ