Никад мање трансплантација у Србији

У Србији је ове године урађено само 14 трансплантација: једна срца, две јетре и 11 пресађивања бубрега. За разлику од ових скромних бројки, пре само три године обављене су четири трансплантације срца, 17 јетри и чак 74 пресађивања бубрега. Укупно – 95.

Кардиохирург, проф. др Миљко Ристић, национални координатор Министарства здравља за трансплантације срца, који је после 14 година паузе 21. септембра 2013 обновио програм пресађивања срца, коментаришући ове скромне бројке, тешко успева да сакрије разочарење. Штавише, пре тачно три године у разговору за лист „Политика” најавио је и обећао да ћемо крај 2013. године дочекати са првом успешном трансплантацијом плућа у Србији. То се није догодило ни до данас. Да ли је професор Ристић брзоплето обећао ову интервенцију?

– Нисам брзоплето најавио трансплантацију плућа. Стварно сам веровао да ћемо у томе успети. Још у лето 2013. године, током посете највећем европском центру за трансплантацију плућа у Бриселу, договорили смо обуку наших грудних хирурга за трансплантације плућа, али то се нажалост није догодило. Не желим никога да оптужујем, али одговорност за неурађени посао остаје на грудним хирурзима. Осећам горчину што програм трансплантација који се 2013. године „захуктао” није доживео пуну експанзију – одговара др Ристић.

Нажалост, ни област за коју је професор Ристић директно задужен и после одласка у пензију, координација трансплантација срца, ове године не блиста. Урађена је само једна таква интервенција.

– То нас је „заковало” на последње место у Европи по броју трансплантација, јер имамо једног до два донора на милион становника. За тако мали број давалаца органа криви су координатори, лекари који разговарају са породицама не би ли добили сагласност за узимање органа од њиховог преминулог члана. Њихова ефикасност и ентузијазам су на недопустиво ниском нивоу. Просто је немогуће да за три године, колико је прошло од обнављања програма трансплантације, никада није било ни једног даваоца органа у Крагујевцу или у Нишу, који имају велике клиничке и ургентне центре, као и запослене координаторе – сматра наш саговорник.

Он верује да би садашњи координатори требало да буду послати на додатне обуке или да на њихова места буду изабрани други лекари.

– Немам ништа против младих људи, али верујем да би у овом послу били успешнији старији и искуснији лекари, јер родбина очекује да са њима о даривању органа ипак разговара неки старији професор, са више ауторитета и искуства – додаје др Ристић.

Др Ненад Милојичић, директор Управе за биомедицину Министарства здравља, негира да су наши координатори млади, неискусни или необучени и да раде без ентузијазма.

– Имамо укупно 14 донорских болница, а у великим трансплантационим центрима, где се слива највећи број повређених који би могли да буду даваоци органа, као координатори већ раде искусни, дугогодишњи лекари специјалисти. У мањим донорским болницама избор се сужава, јер ни једног лекара не можемо приморати да буде координатор. Лекари беже од овог задужења јер је посао тежак, одговоран и без радног времена. Мало се прича и о терету са којим се они суочавају, јер су стално изложени смрти и разговору са породицом у тренутку када она губи вољену особу, а они морају чланове родбине да замоле да дарују органе. Некада су такве ситуације на граници физичког обрачуна и нису нимало пријатне – објашњава за „Политику” др Милојичић.

Директор Управе за медицину подсећа да су сви наши координатори прошли најбоље курсеве у Шпанији и Хрватској, државама које су данас лидери у свету по броју давалаца органа: 33 до 39 на милион становника. У Србији нас чека много тежи задатак – подизање свести о важности даривања органа. Др Милојичић радо истиче 2013. годину као успешну у развоју националног програма трансплантације.

– Србија је тада имала највећи број икада обављених трансплантација, 41 донора или 5,7 донора на милион становника. Сваког трећег дана у Србији се радила нека трансплантација. Узлазну кампању 2014. године прекинуле су поплаве и велики број жртава, када је било крајње неумесно пропагирати трансплантацију – објашњава др Милојичић.

А колико је неплаћање прековремених сати проведених у операционој сали или у шок-соби уз пацијента којем је пресађен орган или додатно награђивање чланова тимова за трансплантацију разлог за пад броја трансплантација? Др Милојичић оставља могућност да један од разлога буде и немогућност плаћања учесницима у тиму за трансплантацију, али сматра да то сигурно није пресудан фактор. Ипак, додаје да се тражи модел да се и плаћањем мотивише рад у тиму за трансплантације, а да се то не ради мимо закона. Чудно звучи да три протекле године нису биле довољне да се овај проблем реши.