Nikad manje transplantacija u Srbiji

U Srbiji je ove godine urađeno samo 14 transplantacija: jedna srca, dve jetre i 11 presađivanja bubrega. Za razliku od ovih skromnih brojki, pre samo tri godine obavljene su četiri transplantacije srca, 17 jetri i čak 74 presađivanja bubrega. Ukupno – 95.

Kardiohirurg, prof. dr Miljko Ristić, nacionalni koordinator Ministarstva zdravlja za transplantacije srca, koji je posle 14 godina pauze 21. septembra 2013 obnovio program presađivanja srca, komentarišući ove skromne brojke, teško uspeva da sakrije razočarenje. Štaviše, pre tačno tri godine u razgovoru za list „Politika” najavio je i obećao da ćemo kraj 2013. godine dočekati sa prvom uspešnom transplantacijom pluća u Srbiji. To se nije dogodilo ni do danas. Da li je profesor Ristić brzopleto obećao ovu intervenciju?

– Nisam brzopleto najavio transplantaciju pluća. Stvarno sam verovao da ćemo u tome uspeti. Još u leto 2013. godine, tokom posete najvećem evropskom centru za transplantaciju pluća u Briselu, dogovorili smo obuku naših grudnih hirurga za transplantacije pluća, ali to se nažalost nije dogodilo. Ne želim nikoga da optužujem, ali odgovornost za neurađeni posao ostaje na grudnim hirurzima. Osećam gorčinu što program transplantacija koji se 2013. godine „zahuktao” nije doživeo punu ekspanziju – odgovara dr Ristić.

Nažalost, ni oblast za koju je profesor Ristić direktno zadužen i posle odlaska u penziju, koordinacija transplantacija srca, ove godine ne blista. Urađena je samo jedna takva intervencija.

– To nas je „zakovalo” na poslednje mesto u Evropi po broju transplantacija, jer imamo jednog do dva donora na milion stanovnika. Za tako mali broj davalaca organa krivi su koordinatori, lekari koji razgovaraju sa porodicama ne bi li dobili saglasnost za uzimanje organa od njihovog preminulog člana. Njihova efikasnost i entuzijazam su na nedopustivo niskom nivou. Prosto je nemoguće da za tri godine, koliko je prošlo od obnavljanja programa transplantacije, nikada nije bilo ni jednog davaoca organa u Kragujevcu ili u Nišu, koji imaju velike kliničke i urgentne centre, kao i zaposlene koordinatore – smatra naš sagovornik.

On veruje da bi sadašnji koordinatori trebalo da budu poslati na dodatne obuke ili da na njihova mesta budu izabrani drugi lekari.

– Nemam ništa protiv mladih ljudi, ali verujem da bi u ovom poslu bili uspešniji stariji i iskusniji lekari, jer rodbina očekuje da sa njima o darivanju organa ipak razgovara neki stariji profesor, sa više autoriteta i iskustva – dodaje dr Ristić.

Dr Nenad Milojičić, direktor Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, negira da su naši koordinatori mladi, neiskusni ili neobučeni i da rade bez entuzijazma.

– Imamo ukupno 14 donorskih bolnica, a u velikim transplantacionim centrima, gde se sliva najveći broj povređenih koji bi mogli da budu davaoci organa, kao koordinatori već rade iskusni, dugogodišnji lekari specijalisti. U manjim donorskim bolnicama izbor se sužava, jer ni jednog lekara ne možemo primorati da bude koordinator. Lekari beže od ovog zaduženja jer je posao težak, odgovoran i bez radnog vremena. Malo se priča i o teretu sa kojim se oni suočavaju, jer su stalno izloženi smrti i razgovoru sa porodicom u trenutku kada ona gubi voljenu osobu, a oni moraju članove rodbine da zamole da daruju organe. Nekada su takve situacije na granici fizičkog obračuna i nisu nimalo prijatne – objašnjava za „Politiku” dr Milojičić.

Direktor Uprave za medicinu podseća da su svi naši koordinatori prošli najbolje kurseve u Španiji i Hrvatskoj, državama koje su danas lideri u svetu po broju davalaca organa: 33 do 39 na milion stanovnika. U Srbiji nas čeka mnogo teži zadatak – podizanje svesti o važnosti darivanja organa. Dr Milojičić rado ističe 2013. godinu kao uspešnu u razvoju nacionalnog programa transplantacije.

– Srbija je tada imala najveći broj ikada obavljenih transplantacija, 41 donora ili 5,7 donora na milion stanovnika. Svakog trećeg dana u Srbiji se radila neka transplantacija. Uzlaznu kampanju 2014. godine prekinule su poplave i veliki broj žrtava, kada je bilo krajnje neumesno propagirati transplantaciju – objašnjava dr Milojičić.

A koliko je neplaćanje prekovremenih sati provedenih u operacionoj sali ili u šok-sobi uz pacijenta kojem je presađen organ ili dodatno nagrađivanje članova timova za transplantaciju razlog za pad broja transplantacija? Dr Milojičić ostavlja mogućnost da jedan od razloga bude i nemogućnost plaćanja učesnicima u timu za transplantaciju, ali smatra da to sigurno nije presudan faktor. Ipak, dodaje da se traži model da se i plaćanjem motiviše rad u timu za transplantacije, a da se to ne radi mimo zakona. Čudno zvuči da tri protekle godine nisu bile dovoljne da se ovaj problem reši.