Идеолошко наоружавање Хрватске

Хрватски мислиоци и политичари још од 1848. године Србију виде као некакву конкуренцију хрватским геостратешким циљевима и идеалима. У геополитичком коду Хрватске садржана је гордост и искључивост према Србији. У политици, иначе, ако немате непријатеља, немате разлога да не постојите. Без непријатеља политички ауторитет ће се одмах оспорити. Срби имају статус неопходности у развоју хрватске свести. Од Анте Старчевића и његових „праваша” преко пионира хрватске геополитике Иве Пилара, па све до Фрање Туђмана, гранитно се развила мисао да је тешња сарадња са Србима погибељна за Хрватску.

Данашњи геополитички кошмар између Запада и Русије открива нам колико су супротстављене политике са српске и хрватске стране. Технички премијер Србије је у мају, у тренуцима формирања нове владе Србије, присуствовао ненајављеном састанку у Москви са председником Путином. Са друге стране, председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић је још прошлог септембра на 70. заседању Генералне скупштине Уједињених нација генерисала јадранско-балтичко-црноморску иницијативу као нови оквир за јачање источног крила НАТО. На самиту у Варшави прошлог месеца председница Хрватске је посебно истакла своју забринутост због јачања утицаја Русије на Балкану. Зачарана спирала неповерења увећала се, најпре, хрватском причом о набављању балистичких ракета, потом и недавном америчком испоруком офанзивних хеликоптера „кајова”.

Хрватска се поред тога и идеолошки наоружава. Недавну прославу „Олује” бивши хрватски председник Иво Јосиповић је коментаришући описао као да је „из године у годину, на книнској прослави све више екстремизма и усташофилије”. Хрватски интелектуалац Славко Голдштајн, познат јавности по својој критичкој жаоки, оштро тврди да се подиже „вал проусташког ревизионизма” и запљускује велике делове хрватског народа. Шта више, министар културе, историчар Златко Хасанбеговић, довољно је спорна политичка фигура због довођења у везу са усташтвом да је заинтересовао популарни амерички магазин „Форин полиси” да оцени – „од уласка у кабинет он није губио време на враћање изражаја националистичкој култури”.

Десно скретање Хрватске је постало више него очигледно након његовог званичног хваљења проусташког филма о Јасеновцу, аутора Јакова Седлара, који се, између осталог, приказивао и на школској настави веронауке у појединим школама. Немачки лист „Шпигел” је описао Хасанбеговићево присуство у влади као „пример једне национал-конзервативне прекретница у Хрватској”.

Међутим, прикривено друштвено приказивање НДХ и усташтва делује у садашњем геополитичком вртлогу криза као савремени наратив који обликује одговоре на нове политичке изазове. Због своје геостратешке ознаке усташки НДХ је својим „државотворним нацртом постао истински баштиник хрватског повијесног државноправног идеала и мисли”, каже хрватски мислилац Петар Вучић, понајвише због остварене складности са стајалиштем геополитичког јединства између Хрватске и Запада.

„Одлучили смо да пошаљемо групу војника који ће сарађивати са немачком војском и који ће бити стационирани у Литванији”, изјава је председнице Грабар Китаровић на НАТО самиту у Варшави прошлог месеца која доликује историјском континуитету и јединству. Она је, поврх свега, истакла и своју бригу због планираних заједничких војних вежби „Словенско братство” између Русије и Србије у октобру. „Тихо” друштвено оживљавање усташтва као да историјски оправдава хрватско ангажовање у источној НАТО политици и легитимише избор опција у савременој политичкој игри на шаховској табли. Садашњи тренд популаризације усташких елемената није ништа више него рефлексија постојаности реалног геополитичког неспоразума између Хрватске и Србије са једне, НАТО и Русије са друге стране.

У перцепцији нових светских ситуација историја најбоље снабдева политику и друштво емоционалним и когнитивним резервоаром. Како се политичке ситуације мењају, историјски периоди и фигуре се довлаче на друштвено позорје да би се покренуле игре симболима и значењима, попут питања канонизације Алојзија Степинца, недавне рехабилитације Бранимира Главаша и скорог подизања споменика проусташком емигранту Миру Барешићу. Таквом атавизму у Хрватској нарочито су погодовала и кретања духа национализма у балтичким и централноевропским земљама са којима се земља стратешки уједињује. Хрватска се од уласка у ЕУ полако откида од Западног Балкана као политички измишљеног региона инжињерингом ЕУ из 1999. године, у који се још увек сврстава Србија, припајајући се стратешкој вертикали балтичких и црноморских земаља као новој геополитичкој противтежи Русији.

Ипак, насиље које се везује, најпре за НДХ, потом и за начин стварања Републике Хрватске, психолошки омогућава да постоји фертилно тло за раст идеолошких разлика између Србије и Хрватске које се у последње време отровано повећавају. Али неуспешна комуникација између две комшијске земље је та која омогућава, пре свега, да се историја олако злоупотребљава увођењем у политичко поље, како би се надасве утицало на људске душе.

Докторанд на ФПН