ЈЕНКИ НА ДВОРУ ЦАРА ЛАЗАРА

Добар део српске политичке и медијске елите навија за Барака Обаму, кандидата за председника САД, однекуд верујући да би овај демократа променио ток за Србе неповољне историје, баш као што је пре осам година навијао за Џорџа Буша, јуниора, у вери да ће заклети изолациониста укинути праксу „либералног интервенционизма”. После је и Буш бомбардовао. Истина, не нас.

У модерним друштвима политика је, нажалост, више инерција него што је креација, посебно кад је реч о великим силама с великим интересима. Тешко да ће неки избори, макар то били амерички председнички избори, променити онај део тока историје који се тиче малих народа чију је судбину запечатила нека претходна администрација.

Другим речима, све да и Обама победи, није вероватно да би САД порекле признање независности Косова, баш као што ће Медведев следити Путинов косовски тестамент, складно руском интересу.

А где смо ту ми?

Рекао бих – нигде. И рекао бих још да је криза владе изазвана у најгорем тренутку по српске националне интересе. Потпуно ми је разумљиво да су се коалициони партнери гледали попреко, мислили лоше једни о другима, једва се суздржавали да се потуку, верујем да су изгубили поверење једни у друге, али, мислим, да то још није био разлог за распуштање парламента.

Оба стратешка циља српске националне политике пројектована су за поприлично далеку будућност. Политика око Косова постаје заветна: „Док живимо Косово је Србија”, а и највећи еврооптимисти не виде нас у Европи за једно седам, осам година. Питање је, дакле, колико нас расписивање избора за 11. мај приближава било ком од ова два циља.

Чини ми се – нимало. Ушли смо у блокаду која омета активну борбу око оба стратешка циља. Имамо техничку владу и распуштен парламент. Реално је очекивати да такво стање потраје у наредних шест месеци. Вероватно је, наиме, да формирање неке нове коалиционе владе неће трајати краће него формирање ове која је вратила мандат народу.

Шансе да нека нова коалиција окрене точак историје равне су шансама да то учини Барак Обама.

Не бих цепидлачио око изгубљених милиона, али вести, напабирчене само из јучерашњих новина, множе се: одложени радови на „Газели”, обилазници аутопута око Београда, недоумице око почетка радова на ауто путу Хоргош–Пожега... Здравство је остало без 200 милиона евра за реконструкцију клиничких центара, јер скупштина не може да ратификује уговор о кредиту са Европском инвестиционим банком, блокирани су пројекти ревитализације Бора, пројект повећања енергетске ефикасности... Такве вести множиће се у данима који следе, као што је читав сет добрих закона заробљен у скупштини до добијања новог народног мандата.

Не греши онај редовни читалац ,„Политике” коме ово личи на разраду јучерашњег коментара Слободана Антонића насловљеног ,„Жал за владом”. Не мислим да је влада била нешто много јака и ефикасна, али су мале шансе да ћемо добити јачу и ефикаснију. Државни разлози морали су превагнути над нетрпељивошћу коалиционих партнера и није чудо да се множе гласови како иза провоцирања избора стоје ситни политикантски интереси.

Главног јунака у роману Марка Твена, роману чији је наслов послужио за наслов овог текста, у некаквој тучи један је опалио металном штанглом по глави, па се овај обрео у стварности 13 векова уназад од његовог реалног живота.

Изгледа да су и овде радиле штангле кад се јавља вера у стварност у којој би нам нешто помогао избор Барака Обаме или да ће нас избори приближити остварењу било ког од два прокламована стратешка циља.

За утеху је једино да се нећемо вратити баш 13 векова уназад, али за нас је и сваки месец много.

Главни уредник недељника „Време”