Где су фабрике, Срби

Ако поново створите снажну индустријску основу, дакле солидну привреду, моћи ћете боље да одолите противречним притисцима ваших моћних суседа, блиских или далеких. Такво је барем наше искуство. И када дође тренутак, ући ћете у Европску унију уздигнуте главе. Такву вам судбину желим.

Чије су ово лепе жеље? Неког економисте наклоњеног индустријској производњи као моделу економског раста? Не, већ одлазећег амбасадора Швајцарске Жан-Данијелa Руха који је после седам година завршио службу у нашој земљи, а опростио се од нас, између осталог, и поменутим саветом у ауторском тексту „Чуо сам, Срби” на страницама нашег листа.

Зашто нас сада један добронамерни странац саветује да реиндустријализујемо привреду? Па зато што индустрију немамо. У протеклих 20 година у Србији је угашено 98 одсто индустријских центара у којима је радило око милион радника. Индустрија је сведена на ниво с почетка седамдесетих година, а уз то технолошка структура прерађивачке индустрије је неповољна.

Свих ових података свестан је и премијер владе Александар Вучић. У експозеу у Скупштини Србије, он је подсетио да је некада сваки део земље имао свој индустријски центар и доприносио ланцу вредности целе привреде. По технолошком ступњу индустрије, најгори смо у региону, јер је учешће индустријских грана са ниском технологијом 50 одсто, а са средње ниском технологијом 27 одсто. Фабрика у унутрашњости све је мање, а резултат је армија незапослених. Инвеститори, које држава мами субвенцијама за запошљавање тешких на хиљаде евра по новозапосленом, не би баш да иду даље од Београда и Новог Сада, тј. aуто-пута. Није им ни замерити. Што би гинули по Ибарској магистрали.

Ако је за утеху, премијер је најавио нову економску и индустријску политику, подршку инвестицијама и извозу. И наставак реиндустријализације започете 2014. године. Рекао је и да нам треба такозвани паметни раст, заснован на паметној производњи, иновативним производима, квалитету.

Сведоцима времена непотребно је објашњавати како је Србија остала без индустрије. У приватизацији или процесу слања друштвене својине у историју нису све фабрике добро прошле. Што због старе технологије, што због дугова нико их није хтео или су их куповали власници сумњивог профила. С друге стране, ни глас некога као што је Жан-Данијел Рух није се у већој мери могао чути. Економисти су већином гласова заузели став да нам је боље да развијамо услуге на рачун индустрије. То су поткрепили и тиме да је у свим развијеним земљама производња уступала место услужном сектору. Тек је финансијска криза 2008. показала заблуду те доктрине. Кад је почео да се испоставља рачун да све задуженија земља треба да враћа позајмљено, било је јасно да се услуге не извозе и не доносе девизе.

Сада сигурно не бисмо оплакивали судбину пропалих фабрика да су на њиховом месту никле нове. Али нису. У приватизацији је, иначе, само у малом броју случајева инсистирано на томе да се нађе стратешки партнер. Када се то тражило, за власнике смо добили мултинационалне компаније које су донеле и светске норме пословања и понашања. Истини за вољу, фабрике цигарета, цементаре и прехрамбена индустрија су и без њих били успешни. За остала предузећа добили смо „мултипрактик” власнике којима у великом броју случајева делатност фирме уопште није била професионално позната. Загризли су „мамац” – грађевинско земљиште и друга имовина која се може препродати. Они су мислили да није тешко газдовати и у пропалим текстилним фирмама, истим таквим металским предузећима, запуштеним пољопривредним комбинатима, да истовремено имају и по једну своју банку, чак и путарска предузећа, руднике… За њих кажемо да су инвеститори који су се преинвестирали, а не да нису умели да раде свој посао. Зато сада имамо привреду која не може да се врати ни на ниво од пре бомбардовања, а камоли на онај од пре распада велике државе.

Мото приватизације био је „није важно ко купује само нек’ се продаје”. Није битно ко ће да купи предузеће, јер ће нови власник, због онога што је платио, водити рачуна о својој имовини. Добили смо сумњиве газде још сумњивијег капитала и на стотине хиљада незапослених. Ни у једном случају није се питало за порекло новца, што је била идеална шанса за пераче пара од криминала да куповином предузећа легализују тако стечен новац.

И све то за само 3,5 милијарде евра приватизационих прихода колико се слило у државну касу од 2001. године па до данас. А толико пара само за једну годину нам пошаљу наши гастарбајтери из иностранства.

Одлазећи амбасадор Швајцарске задао нам је тему „како реиндустријализовати земљу”, а изведба је наша. Питање је колико смо и шта све вољни да предузмемо да бисмо то постигли. Једно је сигурно – циљ није близу.