​Звиждање у Рију

Све је више политичара који се плаше да ће бити извиждани ако дођу на стадион да уживо прате спортска надметања. Схватили су ваљда да је идеја олимпизма страно тело у њиховом ДНК и да им нико неће обесити медаљу око врата ако превале пут како би лично бодрили „своје” репрезентације. У Пекингу их је било 80, у Лондону 2012 – 70, у Рио, на отварање првих Олимпијских игара на на тлу Јужне Америке, дошло је мање од 20 шефова држава. Томислав Николић је са супругом Драгицом био и у Рију и у Лондону.

Већина латиноамеричких лидера није дошла на отварање игара, и зато што нису желели да се рукују са Мишелом Темером за кога тврде да је нелегално уз помоћ Америке организовао опозив Дилме Русеф и преузео власт. Од јужноамеричких шефова држава на олимпијаду је допутовао проамерички нови председник Маурисио Макри из суседне Аргентине и председник комшијског Парагваја.

Због неспортских игара које се одигравају на политичкој сцени Бразила, број страних државних функционера по глави спортисте додатно се урушио на овој олимпијади. Дошли су само они који су имали важна посла. Из Европе Франсоа Оланд је допутовао у Бразил како би промовисао кандидатуру Париза за домаћина Олимпијских игара 2024, италијански премијер Матео Ренци желео би да Рим добије организацију тих игара, а у конкуренцији је и прелепа Будимпешта, па је стога у Рио стигао председник нама суседне државе Мађарске Јанош Адар.

Реципроцитет, шта то беше: Тома Николић је са супругом увеличао подизање заставе Србије у Олимпијском селу, али за четири дана боравка није имао прилику да уживо види неку медаљу на плећима српског спортисте. Други пут је за свог мандата посетио Чудесни град. Први пут је тамо допутовао чим је изабран за председника на Међународну конференцију о одрживом развоју, други пут на крају првог мандата. У међувремену путовао је у Хавану и тамо заједно са супругом однео медаљу да би одликовао Фидела Кастра, био је у Буенос Ајресу, на инаугурацији Маурисија Макрија, као једини шеф државе из Европе, а одвојено је посетио Чиле.

Откако се Југославија распала, ниједан од шефова дванаест држава Јужне Америке није дошао у Београд, нити је, ако се гледа шире, ико од челника двадесет латиноамеричких земаља био у Србији. Реципроцитет? Шта то беше.

Руковање са пучистом: „Привремени” председник Бразила унапред је знао да ће незаслужено седети у почасној ложи домаћина Олимпијских игара. Плашећи се заглушујућег народног звиждука, Мишел Темер је наредио да се традиционални протокол церемонијалног отварања прекрши и да се не објави његово присуство на Маракани. Свеједно, кад је публика схватила да је присутан, звиждуци нису могли да се пречују ни утишавањем звука на телевизорима широм света.

Сви су на планети видели и како војска изводи са Маракане грађане који су носили плакате са натписом: „Темер напоље!” (Fora Temer). Била је то речита слика политичког парадокса: две деценије војне диктатуре у Бразилу окончане су још 1985, али војници данас ускраћују право на мирни протест против неизабраног председника. Дилма Русеф била је једна од жртава диктатуре: издржала је језива мучења у илегалним затворима војне хунте и није одала своје другове.

Мишел Темер има намеру да остане на месту председника све до краја 2018. када се одржавају редовни председнички избори. Изабрана председница Дилму Русеф, за коју је 2014. гласало више од 50 милиона Бразилаца, биће по свој прилици коначно опозвана неколико дана по завршетку Олимпијских игара, када се заврши процес у Сенату, где по општем сазнању корумпирани сенатори гласају за њено смакнуће, како би се зауставила истрага око највећег државног криминала (у вези са јавним предузећем „Петробрас”) у новијој историји Бразила.

Улога Волстрита: Против пуча у Бразилу са закашњењем се изјаснио Берни Сандерс. Бивши кандидат за председничку номинацију Демократске странке САД подсећа да је Темер, приграбивши власт, оформио чисто мушку владу састављену од белих мушкараца у црним оделима и да је укинуо Министарство за родну и расну равноправност. Уз подршку крупних финансијских играча са Волстрита родно и расно чиста влада покушава да убрзано спроведе приватизацију, укине „сувише дарежљиву социјалну политику” и успостави режим ригорозног стезања каиша.

У Рио нису дошли ни шефови земаља БРИКС-а, иако је Путин, не заборавимо, са три даме (Дилмом Русеф, Ангелом Меркел и тадашњом председницом Аргентине Кристином Киршнер) седео у почасној ложи на завршници Мундијала у фудбалу пре две године. Ниједна од тих дама није присутна ове године на Маракани. Чак ни Дилма Русеф, која је званично још увек председница Бразила.