Оливера Јевтић: Препуштена сама себи

Од нашег извештача

Рио – Оливера Јевтић није завршила трећи олимпијски маратон заредом. После сјајног резултата у Атини 2004. године и освојеног шестог места, 39. годишњакиња из Ужица је пре краја завршавала трке у Пекингу, Лондону и сада у Рију. Стала је на 25. километру у тренутку када је заузимала 82. место са скоро шест минута заостатка за водећом групом.

– Осећања су ми баш помешана. Овде када сам дошла поред разних притисака имала сам и проблема са коленом. Уз помоћ медицинског тима из Олимпијског комитета мислила сам да сам то санирала. Међутим, стаза је овде била тако крута, са пуно успона и падова. Најмање ми је одговарао тај благи пад. Осетила сам већ на 15. километру тај бол. Наставила сам, али после сам схватила да нема сврхе да покушавам. Бол је био све јачи и одустала сам. Пре Игара сам се много више бавила неким другим стварима и проблемима, него што сам бринула о свом здрављу. То ме сада и коштало.

Јако сунце и температура око 30 степени нису сметали Оливери.

– Било је топло, али мени то и одговара. Волим такве услове. Трудила сам се да држим неки ритам око 3,35 по километру, што би ми донело неки резултат око 2:32 сати. Нажалост, повреда ме спречила да наставим у том ритму.

На питање да ли је ово последњи олимпијски маратон у каријери, Јевтићева је одлучно одмахнула главом.

– Не, не дај Боже. Вратила сам се и после повреде у Лондону. Сада ми је најважније повреду да санирам. Надам се да није нешто озбиљно.

Она је на крају изнела низ замерки на однос Атлетског савеза Србије према њој.

– Четири године сам одсустна са великих такмичења. Не мојом кривицом, него кривицом Атлетског савеза Србије. Нису ме пријавили за Светска првенства у Москви и Пекингу, као и на Европско у Цириху, иако сам имала норме. Овде сам дошла без тренера. Препуштена сама себи. Ово је за мене као страно такмичење. Као да сам пала с Марса. На маратону све мора да се скоцка. Не желим да кукам, ово су чињенице. Знам како сам била најбоља Европљанка у Атини у маратону, четири године раније оборила у Сиднеју државне рекорде на 5.000 и 10.000 метара. Нисам почетник. Санкције Савеза, недолазак тренера, још проблеми са повредом. Све се скупило да завршим овако како сам завршила.

Злато за Сумгонг

Рио –Најсјаније одличје завршило је око врата Кенијке Цемиме Џелагат Сумгонг. До циља на „Самбодром“ место где је трка и почела је дошла за 2:24:04 сати. У последња два километра ушла је изједначена са Кирвом из Бахреина. Међутим, у самом финишу је имала више снаге, одвојила се и славила са девет секунди предности. Поменутој Кирви је припало сребро, док је бронза завршила око врата Маре Дибабе.

Најава тријумфа у Рију Сумгонг је имала ове године у Лондону, где је славила у времену личног рекорда 2:22,58.

 Ниједног тренутка нисам сумњала у победу. На 40. километру знала сам да је злато моје. Моје репрезентазивне другарице су отпале из борбу за медаљу раније. То ме још више мотивисало. Знала сам да ништа не може да ме заустави на путу ка историји  - рекла је Сумгонг.

Трку су завршиле 133 мартонке од 157 колико их је било на старту.