Ко кога штити

”У друштвено-хуманистичким наукама (психологији, праву, социологији…) одвајкада постоји метод – анализа случаја. Истраживач, аналитичар (не мислим на ове наше тзв. политичке аналитичаре) случај, појаву, анализира са свих страна: кад, како и где настаје, ко су актери-учесници, који су и какви њихови мотиви, намере, које и какве су последице њихове акација (по њих саме и по околину) итд. Ако се покаже да истоветних или врло сличних „случајева“ има више говори се о друштвеним појавама. Ако су те појаве негативне, штетне, тада је реч о друштвеној патологији, тј. о болесном друштву.

Отворено писмо проф. др Александра Липковског, председника Националног просветног савета Србије, и Саши Јанковићу, заштитнику грађана, типичан је сукоб правде и правичности, с једне, и политичког волунтаризма, с друге стране, с вероватном победом овог другог, судећи по досадашњим збивањима из оваквих „дуела“.

Случај је, подсећам, „произвео“ заштитник грађана (дакле и заштитник ученика), тако што је „препоручио“ да се ученицима призна нетачно решење задатка из физике који су решавали на малој матури, користећи решење из важећег уџбеника (збирке задатака). Председник НПС-а тврди да би „прихватање Јанковићеве препоруке био шамар просветној и научној јавности, а будућност школовања наше деце и унука била још угроженија него што је сада. Научна истина је једна, а ђаци треба да буду подстакнути да трагају за њом, а не да уче напамет“, тврди Липковски. Он замера заштитнику грађана да подржава оне ђаке који су одговорили без размишљања руководећи се само наученим напамет.

„Учење напамет“ или „бубање“ као запамћивање (меморисање) научених чињеница јесте саставни део сваког учења и образовања, у свим образовним и научним областима, поготову у праву (претпостављам да је Јанковић дипломирао на неком правном факултету где је важније „бубање“ чињеница, закона и параграфа, од знања целокупне геометрије, од Еуклидове до оне коју предаје Липковски на ПМФ-у. (Уосталом, сви психолошки тестови, било ради одабира за школовање, запослење, возачки испит, па до смештаја у геронтолошке, психијатријске и КП установе, садрже тзв. тестове меморије.)

Сличан, готово идентичан је недавни „случај“ – писмени рад-тест на такмичењу из српског језика у једној краљевачкој основној школи где одличној ученици није признат као тачан одговор у којем је у наслову народне песме „Смрт Мајке Југовића“ реч „мајке“ написала малим уместо великим словом М, руководећи се „старим“ Правописом (из 2010) уместо новим (из 2013), оба у издању истог издавача – Матице српске. Надлежни државни просветари правдају ову збрку тврдњом да су ученици и наставници дужни да прате промене, измене и допуне, уџбеника и приручника, које су у нас честе, као и све што се мења чак и устав и закони, о прописима и уредбама да и не говоримо, чим се промени власт, па и она у просветна.

Председник НПС сматра да је Јанковићево понашање недопустиво. Заштитник грађана мора да штити све, па и дугорочне интересе грађана, тврди он. А један од тих интереса, по његовом мишљењу, јесте „да се зна шта је добро а шта не, шта је тачно а шта погрешно“. Заштитникова препорука „доводи до релативизације појма истине и до релативизације знања које ђаци стичу у школи. Како је могуће признати очигледно погрешан одговор“, пита се председник НПС-а? Сваки ученик који размишља приликом рада теста, „простом али промишљеном елиминацијом” утврдиће да једино одговор под 4 може бити тачан...“, закључује он.

Дакле, као у ТВ квизу(!) По мишљењу председника НПС-а А. Липковског, очигледно је да он, С. Јанковић, није схватио улогу заштитника свих грађана. Он му чак приписује и филозофску одговорност – релативизацију истине, педагошку – релативизацију знања, затим универзалну обавезу – да „штити све а нарочито остварење дугорочних интереса”; дакле, одговоран је и за нашу будућност. Много бремена на једна леђа!

Улога заштитника грађана је да штити права свих грађана, у овом случају једнако и маштовитих ученика и оних „бубалица“, а то значи да нико не сме бити оштећен туђом грешком, немаром или незнањем надлежних (аутора, рецензента, испитивача и оцењивача), а поготову самовољом државних бирократа у Министарству просвете. Оно што заштитник не зна, или превиђа (или зна и види, али је немоћан да било шта промени) јесте да „врана врани очи не вади“. Неће, дакле, председник НПС-а да призна било чију кривицу из просветне бирократије; криви су, по њему, једино немаштовити ученици-бубалице, који недовољно користе мозак, не мисле логички (иако се колико знам, логика најраније учи у трећем разреду гимназије, а овде је реч основцима).

Овим је начето питање поверења у школе, књиге, наставнике, просветне органе... Смеју ли ученици, без могућих штетних последица у погледу оцена, веровати а приори књигама (уџбеницима), или, треба попут Галилеја сумњати у све, не само у црквене књиге него и у властиту перцепцију, па логичким закључивањем, маштом и интуицијом, односно „простом али промишљеном елиминацијом“, како им саветује председник НПС-а, доћи до тачног одговора – Земља се окреће око Сунца!

 Поверење је у чврстој вези с веровањем. Захтев да ученици, уместо да верују књигама (уџбеницима), школи и наставницима, треба да мисле својом главом и логичком „простом али промишљеном елиминацијом“ дођу до тачног одговора, противречи ставу НПС-а и његовог председника кад је реч о обавезном наставном предмету – веронаука. Наиме, ма ко да предаје овај предет, било које вероисповести био вероучитељ, или био агностик, чак и атеиста, он ће морати да учи ученике да верују а не да мисле и да логичком „простом али промишљеном елиминацијом“ дођу до сазнања постоји ли бог, властита судбина предодређена божјом вољом, загробни живот и сл. Самим тим требало би да их учи да не верују школским књигама и наставницима, а нарочито школским и општим властима. Уосталом, сумњу у ове последње научиће у својој кући.

Социолог