Педагошка „бомба”

У „Политици” је 15. 8. 2016. године у рубрици „Погледи” објављен веома инспиративан текст социолога Ђорђија Ускоковића у вези с различитим тумачењем датих одговора од стране ученика основних школа, а који су засновани на учењу из књиге у којој је нешто погрешно објављено. Саша Јанковић, заштитник грађана, ишао је логиком заштите основаца и логиком поузданости података објављених у уџбенику за основце. Професор Александар Липковски, председник Националног просветног савета Србије, пошао је од логике истине и тачности података, без обзира на то ко их је објавио и на који начин. Овде се заправо ради о сукобу формалне и материјалне истине. То се у последње време покушава наметнути и у неким законским прописима, а све због ефикасности поступака.

Налазим да никако не може добити превагу форма у односу на садржину, па сматрам да је заузети став професора Липковског једини исправан и зарад било какве форме ми децу не можемо учити да је некада могућно  два и два сабрати да буде пет због мира у кући! Таква врста неспоразума са уџбеницима мора и може да се разреши на много других начина да деца не буду оштећена у било којем виду, а не тако што ће се нетачан одговор извучен из погрешно написане књиге сматрати за тачан. То би једноставно била педагошка „бомба”. То заиста не може никако да се прихвати уз све уважавање личности заштитника грађана који је таквим ставом хтео само да заштити децу на уштрб неких виших начела који никако не могу бити занемарени у овом случају.

Пандан овом случају постоји у једном сада важећем закону где је нормирано да се примењује принцип формалне истине код одлучивања надлежног управног органа. То би значило да управни орган мора да донесе управни акт, иако му је достављен основ стицања земљишта који указује да подносилац захтева није на законит начин стекао ту непокретност. Уведени принцип формалне истине покушава да спречи коруптивно понашање органа и да убрза решавање предмета, а тиме потире основни принцип материјалне истине из процесног закона. Зато у таквим ситуацијама орган који сазна да је истина другачија од оне која „пише на папиру” мора да одбије издавање позитивног акта и све то образложи да је материјална истина другачија и да постоје и други докази који супротно „говоре”.

Тако и у овом случају добронамерног „сукоба” омбудсмана и професора, форма мора да устукне и да препусти место материјалној истини, без обзира на то ко је и како нешто написао ако је то нетачно. Не може заштиту основац добити на такав начин што ће се признати неистина, већ на сасвим друге начине који неће довести у сумњу природне законе, а ни штету ученицима због погрешно одштампаних научних истина.

Правник