Pedagoška „bomba”

U „Politici” je 15. 8. 2016. godine u rubrici „Pogledi” objavljen veoma inspirativan tekst sociologa Đorđija Uskokovića u vezi s različitim tumačenjem datih odgovora od strane učenika osnovnih škola, a koji su zasnovani na učenju iz knjige u kojoj je nešto pogrešno objavljeno. Saša Janković, zaštitnik građana, išao je logikom zaštite osnovaca i logikom pouzdanosti podataka objavljenih u udžbeniku za osnovce. Profesor Aleksandar Lipkovski, predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije, pošao je od logike istine i tačnosti podataka, bez obzira na to ko ih je objavio i na koji način. Ovde se zapravo radi o sukobu formalne i materijalne istine. To se u poslednje vreme pokušava nametnuti i u nekim zakonskim propisima, a sve zbog efikasnosti postupaka.

Nalazim da nikako ne može dobiti prevagu forma u odnosu na sadržinu, pa smatram da je zauzeti stav profesora Lipkovskog jedini ispravan i zarad bilo kakve forme mi decu ne možemo učiti da je nekada mogućno  dva i dva sabrati da bude pet zbog mira u kući! Takva vrsta nesporazuma sa udžbenicima mora i može da se razreši na mnogo drugih načina da deca ne budu oštećena u bilo kojem vidu, a ne tako što će se netačan odgovor izvučen iz pogrešno napisane knjige smatrati za tačan. To bi jednostavno bila pedagoška „bomba”. To zaista ne može nikako da se prihvati uz sve uvažavanje ličnosti zaštitnika građana koji je takvim stavom hteo samo da zaštiti decu na uštrb nekih viših načela koji nikako ne mogu biti zanemareni u ovom slučaju.

Pandan ovom slučaju postoji u jednom sada važećem zakonu gde je normirano da se primenjuje princip formalne istine kod odlučivanja nadležnog upravnog organa. To bi značilo da upravni organ mora da donese upravni akt, iako mu je dostavljen osnov sticanja zemljišta koji ukazuje da podnosilac zahteva nije na zakonit način stekao tu nepokretnost. Uvedeni princip formalne istine pokušava da spreči koruptivno ponašanje organa i da ubrza rešavanje predmeta, a time potire osnovni princip materijalne istine iz procesnog zakona. Zato u takvim situacijama organ koji sazna da je istina drugačija od one koja „piše na papiru” mora da odbije izdavanje pozitivnog akta i sve to obrazloži da je materijalna istina drugačija i da postoje i drugi dokazi koji suprotno „govore”.

Tako i u ovom slučaju dobronamernog „sukoba” ombudsmana i profesora, forma mora da ustukne i da prepusti mesto materijalnoj istini, bez obzira na to ko je i kako nešto napisao ako je to netačno. Ne može zaštitu osnovac dobiti na takav način što će se priznati neistina, već na sasvim druge načine koji neće dovesti u sumnju prirodne zakone, a ni štetu učenicima zbog pogrešno odštampanih naučnih istina.

Pravnik