Од нашег извештача

Рио – Увек смо могли да будемо поносни што Милош Теодосић, колико год током сезоне блистао у клубовима, на лето више понуди репрезентацији. Онда је у мају ове године освојио Евролигу и прешао клупску игрицу.

Нашао се пред изазовом каријере. Шта донети држави што није фирми за коју ради? Олимпијско финале? Зашто да не.

И не само да је био најбољи плејмејкер, већ је био и најбољи капитен. То је додао својој игри и због тога је Србија једна од две најбоље екипе света. Видећемо вечерас, можда и најбоља.

–Колико год да сам веровао у ову екипу нисам могао да верујем да можемо оволико добро да одиграмо – био је искрен Теодосић после чудесног издања против Аустралије. – Зауставити онакав тим на 14 поена у првом полувремену је нестварно. Па у првом мечу против њих смо укупно примили 95 поена. Стварно смо показали карактер и оно о чему смо свих година причали, да нас тимски дух носи до успеха.

Теодосић не сматра да је полуфинално издање дошло „ни из чега“.

– Све време говорим да сам стварно задовољан нашом игром. Били смо одлични, можда уз грешке и не баш са оволико жара и жеље, али то смо ми. По овој игри смо препознатљиви. Исто ћемо показати и у финалу, даћемо све на терену, а да ли ће бити довољно за огромну сензацију, видећемо.

Србија је у спортском трансу. Еуфорија је на максимуму. Места без телевизора неће имати госте, улице ће бити празне... Док се финале не заврши.

– Зашто да не буде еуфорија? Није мала ствар играти финале Олимпијских игара. У тимским спортовима смо стварно сјајни! Одбојкашице, ватерполисти и ми смо у финалу а кошаркашице су освојиле бронзу. Људи у Србији морају да буду поносни због сваког учесника на овим Олимпијским играма.

Теодосић је имао девет година када је Југославија, на челу са садашњим селектором Александром Ђорђевићем последњи пут узела медаљу на Олимпијским играма и у финалу се састала управо са Америком. Када се наш тим састао са САД на Светском првенству у Индијанаполису већ је био велики таленат, имао је 15 година.

– Атланту сам гледао у Ваљеву, а Индијанаполис у Београду. Сећам се јако добро.

Целу последњу четвртину пратили су повици „оле“ приликом сваког додавања наших момака. Публика у Кариока 1 арени је опчињена.

– Ми нашим играма увек приволимо гледаоце. Зашто да не буде и мало фудбалске атмосфере.

Од капитена – Ибица!

Силне је емоције саиграча Теодосић примио на себе. Капитенски, мада ни сам није крио срећу. Али, било је нешто што га је „тиштило“.

– Ма, изгубио сам од Богдановића и Недовића, морам да им плаћам Ибицу. Рекао сам им да ако уђемо у финале плаћам им смештај на Ибици. Два сата пред полуфинале смо се кладили.

Радуљица и Јокић: Храброст имамо, предаје нема

У истом тренутку наши центри су пролазили поред срспких новинара и обојица су стали и, спонтано, почели су заједно да одговарају на питања

Од нашег извештача

Рио– У истом тренутку Мирослав Радуљица и Никола Јокић су пролазили поред срспких новинара. Обојица су стали и, спонтано, почели су заједно да одговарају на питања.

Искуснији од двојице феноменалних центара је покушавао да смири млађег колегу како не би рекао нешто претерано, док је 21. годишњи Сомборац несташно и изузетно расположено настављао по свом. Све док у једном тренутку није рекао: „Е, идем ја“, када је видео да му „прете“ страни новинари. Међутим, ухватили су га.

Пре тога, причао је заједно са саиграчем и пријатељем.

Радуљица: Можда вама делује да је лако, али ми смо учинили да тако изгледа.

Јокић: Лагано...

Како објашњавате тако лаку победу?

Радуљица: Па, слажем се, али они су нам у првом мечу показали како би требало играти. Научили су нас лекцију, а ми смо то применили. Играли смо тимску одбрану, јаку...

Јокић: Видите како он то лепо говори.

Радуљица: Научио сам, а ти ћеш морати.

Да ли сте некада играли утакмицу са оваквом одбраном?

Радуљица: Слично је било на Светском првенству када смо у осмини финала и четвртфиналу играли како нико није очекивао. И на овом квалификационом турниру у Београду... Мада, ово је нестварно, полуфинале Олимпијских игара! Немам речи.

Млади центар је потпуно променио причу:

– Када сам ја први пут ушао у репрезентацију, на Светском првенству јуниора у Прагу, имали смо исти пут. Четвртфинале Хрватска, полуфинале Аустралија, финале Америка. Изгубили смо, али смо се држали дуго, а онда су нас сасекли.

Обојица сте водили велике дуеле са Богутом?

Јокић: Није баш лепо када се игра против Радуљице.

Радуљица: Да, ја сам баш чувен по одбрани. Мада, сада сам се трудио. Ако неко мисли да не играм одбрану, нека проба да обује ове патике. Колико сви ти момци имају килограма...

У том тренутку млади Јокић је покушао да побегне од страних новинара. Радуљица је завршио:

– Није ти потребан други мотив од самог финала Олимпијских игара. Посебно јер смо показали да можемо да играмо са њима, да можемо да их победимо.

Једно од питања Николи Јокићу односило се на то да ли нешто у његовој каријери постоји као поређење у односу на пласман у финале Игара.

– Не, не може ништа. Вероватно је сан за свакога када почиње да се бави овим спортом, да добије прилику да се бори и освоји олимпијско злато. За мене је најлепша ствар што сам у овако квалитетној групи људи, која тежи да уради нешто велико. Улазак у финале је невероватан подвиг за нас.

У групној фази против Сједињених Америчких Држава сте изгубили само три поена разлике. Можете ли да им се супротставите у финалу?

– Верујем да можемо. Мислим да ћемо дати све од себе, имамо храбрости. Ако будемо играли близу нашег најбољег нивоа, јасно је да можемо да победимо најбоље. Играмо против најјачег тима овде, не желим ништа да прогнозирам, знам само да ћемо урадити све да победимо.

Колико ће вам значити играње на овом турниру у даљој НБА каријери?

– Много ће ми помоћи. У екипи имам играче који су расути широм Европе, по Грчкој, Турској, Русији... Довољно је само са њима да упознам различите стилове игре и то ће ми сигурно користити.