Црна „Мачка”

Мемфис, Тенеси. Раскрсница путева од Милвокија до Њу Орлеанса, на којој за тренутак заустављам своју америчку позоришну авантуру. У једном тренутку живост и врева као да замиру. Путници у аеродромској чекаоници гледају у телевизијске екране. „Поново неки обрт у предизборној кампањи“, помислих навикнут на дуеле проминентних председничких кандидата. Слика на екрану ме разуверава и шокира: на њој видим како гори америчка амбасада у Београду. Саобраћај на аеродрому у Мемфису застао је на тренутак, баш као мисли у мојој глави, а онда се све покренуло, хватајући претходни темпо. У том истом тренутку, за мене дугом као година, наш балкански „усуд крви и тла“ изронио је поново из мог сећања, знао сам да време, за нас, опет почиње да тече уназад.

За разлику од мог времена у мојој земљи у ком се по ко зна који пут понавља анимозитет и зло које прати све што је другачије, овде и сада око мене, црнци и белци седе у истим авионима, уче исте школе, геј парови се венчавају и усвајају децу, а људи прихватају различитости без осуђивања и омаловажавања. Црна „Мачка“ на Бродвеју? Заступници који штите ауторска права Тенесија Вилијамса дали су сагласност да се овај комад изведе у афро-америчкој подели, а редови испред благајне потврђују интересовање позоришне публике и културне јавности. „Биг Деди“ Полита игра Џемс Ерл Џонс који је ову улогу добио после много година наде и ишчекивања.

Исконски човек

„Биг Деди је оно што је Краљ Лир звао исконски човек. Пропутовао је цео свет, направио милионе долара, али још увек стоји чврсто на земљи. Вулгаран је. Није религиозан, можда је чак и атеиста. Уме да буде окрутан“, каже о својој улози Џемс Ерл Џонс. Преостали део поделе црне „Мачке“ брижљивом и надасве вештом комбинаториком састављен је од глумаца који су филмске и позоришне звезде.

(/slika2)Нова продукција „Мачке“ изашла је у тренутку када су две друге добро познате америчке драме из истог периода, „Врати се, мала Шибо“ Вилијама Инџа и „Девојка из округа“ Клифорда Одетса, стигле на Бродвеј. У „Шиби“ разочарану жену Лолу игра афроамеричка глумица С. Епата Меркерсон, док ће у „Девојци“ улогу сломљеног глумца играти Морган Фриман.

Некада није било тако. Позоришне приче из средине двадесетог века извођене су у Америци са потпуно „белом“ поделом. Радује што једном потпуно бела, америчка класика прелази границу боје. Расцеп је коначно савладан. Промена овог статуса говори о великој нади која се рађа заједно са победом црне мачке на усијаном лименом крову. Та победа јесте у томе „да једноставно стоји на крову што је дуже могуће, да истраје“, како је писао Тенеси Вилијамс давних педесетих година прошлог века.

Ела Фицџералд, наличје славе

Следећи у колажу је Ентони Бинов Комјунити театар у Њу Орлеансу, до којег се може стићи и трамвајем званим „Десире“ који вози обалом Мисисипија. Ово позориште у срцу црначког кварта почело је своју осму сезону поставком текста „Војникова драма“ Чарлса Фулера, добитника Пулицерове награде. У представи коју је режирао Вилберт Вилијамс играју искусни глумци и студенти позоришне школе коју при театру води Ентони Бин. Сам Ентони Бин у „Војниковој драми“ игра капетана Ричарда Девенпорта, који долази у војну базу Форт Нил у Лујизијани у којој су у Другом светском рату смештени црни војници, како би испитао случај убиства црначког официра. Истрага отвара много важнија питања која су део политичког и моралног корпуса црно-белог света.

(/slika3)Поставка „Војникове драме“ у граду и држави постураганске Катрине, у тренутку када савезни судија одбацује наводе за одговорност инжењеријских јединица у изградњи обалских насипа који су се 2005. године показали неадекватним и због којих је читав Њу Орлеанс поплављен а више од 1600 људи погинуло, има симболичнију поруку него што би то било у уобичајеним позоришним околностима.

Обнова Њу Орлеанса напредује, али је разлика између Француске четврти, Бизнис центра, Лојолиног универзитета и сиромашних и напуштених делова града још увек видљива. За утеху и мало више, џез и блуз који се слушају и живе у Бурбон стриту и Презервејшн холу заиста су јединствени.

 А сјајан џез свира се и пева у представи „Ела“, која води у срце и душу прве даме песме – Еле Фицџералд. Попут ње, у свету познати уметници у зениту џеза посећивали су позоришта и клубове на „Црном Бродвеју“. Ела је очаравала публику и у концертним салама какве су биле Линколн центар, Клуб Бали и Хауардтеатар. У Карнеги холу 1991. у 74. години, у раљама дијабетеса и полуслепа, Ела Фицџералд је извела свој последњи концерт. Представа „Ела“, која се изводи у позоришту Арена стејџ у Вашингтону и коју предводи редитељ Моли Смит, покушава да открије ону мало познату, мистериозну страну личности велике певачице. У насловној улози овог мјузикла је Тина Фабрик.

Одисеј, тамнопути рокер

Мјузикл „Wiz“, према роману „Дивни чаробњак из Оза“, прича причу о преображају детета у одраслог човека али и дугом путовању ка идентификацији афро-америчке заједнице. Овај мјузикл који је први пут изведен на Бродвеју 1975. године био је први и величанствени пробој велике афро-америчке продукције у индустрију забаве. Са седам награда Тони и бројним извођењима по Америци, дошао је на репертоар Дјук Елингтон школе за уметност у Вашингтону. У гледалишту препуном Афроамериканаца, преплављен сам експлозијом даровитих младих глумаца, певача и плесача. Ова класична прича која може бити интерпретирана као једноставна дечија бајка у овом мјузиклу много је више од тога: преплетено пулсирање разноврсних сазнања о борби и преображају црначке заједнице на почетку 20. века у савремено друштво.

У мјузиклу „Passing strange“,чију претпремијеру гледам у бродвејском Беласко позоришту, црни рок музичар из Лос Анђелеса путује у Амстердам и Берлин. Овај нови мјузикл прво је извођен на оф-Бродвеју где је добио сјајне критике. Представа, мешавина рок концерта и традиционалног мјузикла, преселила се свега неколико километара даље на сцену бродвејског Беласко позоришта. Аутор мјузикла, црни рок музичар Стју изјавио је да је први пут видео термин „Passing strange“ у стрип верзији Отела. Оно што га је инспирисало за такав наслов била је чињеница да се Дездемона заљубљује у Отела фасцинирана лудим ратничким причама које он приповеда. Баш као рокенрол музичар који прича женама да би их завео. Passing strange има значење људи који пролазе због онога што они нису – културно, психолошки, итд. Стју је изјавио да „млади црнац не пролази као бели”, али он учи о различитим „маскама“ које мора да носи у животу. „Пролажење је важан термин у црначкој култури, и због тога сам морао да га употребим“. Један од ликова у представи употребљава фразу „средњи прелаз“, термин који има посебно значење за америчке црнце, јер се тако зове њихов прелазак бродовима из Африке у Америку где су продавани као робље.

Стју, модерни рокенрол Одисеј, сучељава своја искуства из црначког гета са европским доживљајем Америке: „Ти си црнац, значи свираш џез“, каже му нови холандски пријатељ. „Не, ја свирам рок“, одговара. „Црнци свирају џез“, упоран је Холанђанин. „Да ли сви Холанђани живе у ветрењачама?“ – пита Стју. Стјуова животна прича досеже универзално значење када публику различитог узраста, боје коже, социјалног и економског статуса уједини позоришни чин, испраћен френетичним аплаузом. Тако ово кратко и узбудљиво позоришно путовање кроз афро-америчку културу наново покреће потребу права на различитост и узајамног разумевања.