Oд Рија до Шангаја и назад у Београд

До прве половине Олимпијских игара (ОИ) из Рија су нам стизале лоше вести. Порази беху опасно надвладали, али, на срећу, касније се окренуло набоље. На крају, биће ово добра олимпијска прича, али на концу те прве половине ОИ јавио се колективни осећај да је у нашем спорту кренуло по злу. И баш на кулминацији овог спортског поста, са потпуно друге стране света, пристигла је добра вест: да се Универзитет у Београду нашао међу првих 300 светских универзитета на Шангајској листи.

Спорт и високо образовање јесу различите области, али не толико да се не би могле упоредити. На резултате у спорту смо веома поносни, неретко сами себе прозивамо ’спортском нацијом’ – ма шта то значило – а према неким стратешким документима очигледно је да и високо образовање сматрамо важним за друштво. И тако, у тренутку о којем говорим имали смо два контрастна резултата – акумулиран неуспех у једном броју олимпијских спортова и завидан успех нашег најстаријег и највећег универзитета. Моменат за једно кратко преиспитивање?

Нисам стручан за спорт, углавном само навијам за наше, а често нисам ни објективан, па није ни ред да се упуштам у дубљу спортску анализу. Ипак, логично је да је за неке неуспехе у Рију крив систем рада у претходном периоду, што, сигуран сам, одлично знају они који воде наш спорт. Негде није ни било пропуста, било је једноставно лоших дана, такав је спорт. Неки чак уопште нису ни били неуспешни, већ пре „жртве” нереалних очекивања – зар је неуспех бити 25. у свету у спорту којим се баве милиони људи? Друга је ствар ако смо очекивали врхунски резултат тамо где није ни било развијеног система и где су спортисти били препуштени сами себи. У таквим случајевима успех треба назвати подвигом, а неуспех реалним стањем – то је једино поштено. Е, ту слика са спортске пољане претапањем прелази у кадар поља високог образовања.

Свако ко је помислио да се успех у рангирању Универзитета у Београду догодио захваљујући системским решењима у нашем високом образовању, погрешио је. Слично је било и када смо пре три године доспели на Шангајску листу, ни то није био производ система, већ пре резултат једног упутства (наређења) да на научним радовима адресе факултета и института морају да садрже и одредницу: ’Универзитет у Београду’. Али ако тада није баш свако могао да разуме каква је разлика између стратегије и тактике, овога пута ствар је јасна – за последњи резултат заслужан је др Стојан Раденовић, професор Машинског факултета у пензији, који се, према међународним мерилима квалитета научних резултата, нашао на листи најутицајнијих научника у 2015. години. О професору Раденовићу известили су сви медији, па га је за кратко време упознало и преосталих 90 процената професора који до тада нису знали да он уопште постоји. Колега Раденовић није само научник ретке истраживачке енергије, већ и професор који савршено разуме модерно универзитетско образовање. Неки његови ставови о томе шта је добар рад са студентима могу да уђу у манифест сваког доброг реформског процеса.

Није проблем у томе што је велики Београдски универзитет боље рангиран због личних резултата једног професора. Проблем је што сам систем није организован тако да професора какав је колега Стојан Раденовић буде што више или, прецизније, да имамо више оних који поштују сличне универзитетске вредности. Основни параметар за опстанак и напредак на Шангајској листи јесте квалитет научних истраживања, а тај сегмент делатности – наука – уграђен је недопустиво слабо у наш високообразовни систем. Науке нема међу параметрима за институционално финансирање наших факултета, већ је све диктирано готово искључиво бројем студената. Зато је факултетима приоритет како да привуку што више студената, уместо како да побољшају научни ранг својих професора, а на тој равни се брише разлика између факултета и високих стручних школа. Због тога мислим да напредак на Шангајској листи нисмо постигли захваљујући, већ упркос оваквом систему, и да је овај успех само један леп инцидент.

Редовни професор Рударско-геолошког факултета и дописни члан САНУ