Да ли је наш здравствени систем расипнички

Постоје три врсте лажи, записао је Милан Стојадиновић у својим мемоарима: мала лаж, велика лаж и статистика. Ову истину последњих година упорно потврђују неки чланови НВО, а у скупштинском експозеу и стари-нови премијер, кад истичу да је потрошња у здравству Србије од 10 до 11 одсто БДП знатно виша него у земљама региона и шире, желећи да наметну закључак да је наш здравствени систем неефикасан и расипнички. Колико проценти могу да заварају и доведу грађане у (жељену) заблуду, најбоље говоре конкретне бројке. Наиме, према подацима СЗО за 2012. годину расходи за здравство у Србији, по становнику, износили су 267 евра, у Хрватској 582, Словенији 1.108, а у Италији 1.845 евра. Према подацима Светске банке за 2013. годину расходи за здравство, по становнику, износили су у Србији 475 долара, Хрватској 982, Словенији 2.000, а у западноевропским земљама у распону од 4.500 до 5.000 долара. Ситуација је данас неповољнија, јер су реализовани доприноси за здравствено осигурање смањени за 29,6 одсто у односу на 2008. годину.

Сви ови бројеви, а не проценти, јасно говоре да су једногодишњи финансијски трошкови по глави становника вишеструко мањи у нашој него у европским земљама, што неминовно утиче на ефикасност, квалитет и сигурност здравственог система. Посебно је питање да ли су висока одвајања за здравство у Европи последица расипништва и лоше организованости њихових здравствених система, или су ниска одвајања у нашој земљи последица постојања алхемичара у нашој средини? Објашњење за нашу земљу налази се у етаблираном економском волунтаризму и евидентној хипокризији, који се огледају у несразмери између прокламованих права осигураника и економске моћи државе и становништва. Неуважавањем и непримењивањем економских законитости, здравствени систем Србије био је и остао економски и социјални вентил ове државе. У прилог овом ставу говори и чињеница да је средином 2014. године стопа обавезних доприноса за здравствено осигурање смањена за два одсто, да би била повећана стопа доприноса за пензијско осигурање.

Уколико прихватимо чињеницу да економија „не станује” у здравственом систему Србије, намеће се питање како је могуће да се са много мање финансијских средстава постижу сасвим задовољавајући, али не и оптимални, резултати у превенцији и лечењу наших осигураника? Који су то „сигурносни вентили” у здравственом систему Србије, уколико не рачунамо алтруизам појединих здравствених радника? Телеграфски наводим само нека могућа објашњења. Прво, знатан број осигураника одласком код приватног лекара, у приватну лабораторију или куповином лекова додатно финансира своју здравствену заштиту, и то, према подацима СЗО, чини чак 39 одсто укупне здравствене потрошње. Друго, знатно мањи број запослених лекара, а посебно медицинских сестара на 1.000 становника, у односу на европске земље, евидентно „појефтињује” нашу здравствену заштиту. Треће, ниске плате, које доводе у питање достојанство здравствених радника. Просечна плата у 2015. години у здравственој и социјалној заштити износила је само 40.649 динара и била је, први пут, испод републичког просека који је износио 44.432 динара. Наравно, ова чињеница многе лекаре и не дотиче, јер су „обезбедили” друге изворе прихода: допунски рад у приватним здравственим установама, неформално плаћање здравствених услуга, плаћено ангажовање и функције у здравственом систему, партијама, удружењима, управним одборима и сл. Четврто, недоступност иновативних, веома скупих, лекова, који би многим болесницима побољшали квалитет живота или знатно продужили живот. Од 228 иновативних лекова који су се појавили у ЕУ од 2007. године, нашим пацијентима је, кроз позитивну листу лекова РФЗО, доступно само 12, у Италији 133, Словенији 148, Хрватској 62, Бугарској 83. Генерално гледано, велика је заблуда да је у нашој земљи енормна потрошња лекова, поготово као резултат „договора лекара и фармацеутских кућа”. Једногодишња продаја фармацеутских производа у нашој земљи, по становнику, износи 85 евра, док у земљама ЕУ достиже 295 евра.

Полазна основа за решавање нагомиланих проблема у здравственом систему Србије јесте суочавање с истином и саопштавање исте, ма колико она била болна у контексту актуелних друштвених-економских-политичких збивања у нашој земљи. Међутим, осигураници морају знати колико одвајају за здравство и шта то доноси, односно омогућава, а то је основни пакет здравствених услуга. Све изнад тога, а то су различити нивои добровољног осигурања, ствар је њихове одлуке, односно економске могућности појединаца и државе.

Политичари морају да престану да кокетирају с нереалним очекивањима осигураника/гласача, да стичу предизборне поене с демагошким паролама о бесплатном здравству, морају да схвате да јерихонске трубе постоје само у библијској причи и, што је најбитније, да целокупан терет одговорности не пребацују на здравствене раднике. Експозе старог-новог председника владе не улива наду у могућност креирања и реализације нове здравствене политике у ближој будућности.

Здравствени радници, уз доследно и потпуно поштовање доктрине, протокола, савремених достигнућа и етике, морају да уведу економске параметре у организацију рада, дијагностичке и терапијске процедуре. Уштеда на једној страни, с медицинским покрићем, само значи квалитетније и ефикасније лечење на другој страни. Нестручност, некритичност, полипрагмазија, такође, морају повлачити економске консеквенце за здравствене раднике.

Неопходна је модернизација целокупног здравственог система у смислу промена начина плаћања, односно вредновања рада здравствених радника, начина праћења резултата рада и квалитета услуга. Неопходна је заштита примаоца и даваоца услуга преко транспарентног и економски утемељеног начина финансирања, као и увођење одговорности на свим нивоима рада и организације здравственог система. Постојећа ситуација мора да нас натера да „играмо отвореним картама”, све остало је лупање штапом по води. За почетак, за здравствене раднике који живе само од својих плата, и истина је довољна.

Редовни професор Медицинског факултета у Београду