КАД ЛИДЕРИ НЕ ГОВОРЕ ИСТИНУ

Априла 2004. је изјавио да свако ко Ирак пореди са Вијетнамом подрива морал војника и охрабрује непријатеља. Августа 2007, решен да се у Ираку "бори до победе", Џорџ В. Буш се одлучио да своју стратегију ризично брани аналогијом са догађајима после америчког повлачења из Индокине.

Буш се дуго чувао ове паралеле знајући да се Вијетнам везује за пораз и лекције о ограничености америчке војне моћи. Он у Ираку хоће тријумф. Пошто је превагнула потреба да се оправда продужетак непопуларног рата, због кога има рекордно низак рејтинг а САД озбиљан губитак светског престижа, Буш је аналогију окренуо наглавачке.

Очекујући септембарски дуел са Конгресом, чија је већина за што брже напуштање Ирака, све изолованији председник је представио верзију историје по којој је повлачење из Индокине довело до катастрофе Црвених Кмера у Камбоџи и избеглица познатих као "људи из чамаца". "Непогрешиви легат Вијетнама је да су цену америчког повлачења платили милиони невиних људи…". Још тврди да је Осама бин Ладен био инспирисан противљењем америчке јавности вијетнамском рату.

Опхрван оптимизмом без покрића, Буш је убеђен да му Вијетнам даје за право. Ако су његови претходници веровали да ће падом Јужног Вијетнама комунисти преузети Југоисточну Азију, он је још убеђенији да би пораз у Ираку исламским фундаменталистима отворио капије Блиског истока.

Упечатљиве су сличности у резонима који су Линдона Џонсона одвели у Вијетнам, а Буша у Ирак: политички авантуризам, жеља да се покаже војна моћ, плус запањујуће непознавање земаља које су напали.

Тачно је да је брутални режим Кампућије побио милионе на "пољима смрти". Али, да није било вијетнамског рата, тешко да би било Пол Пота. Баш као што данас у Ираку не би било Ал Каиде да није било америчке инвазије и окупације.

Американци су у Вијетнаму били десет година, бацили су више бомби него током Другог светског рата, изгубили 58.700 војника, а ипак нису победили. Шта Буш жели да поручи? Да то није било довољно? Да је требало још остати, као што тражи за Ирак, где Американци већ ратују дуже него у другом рату? Лекција Вијетнама није у томе да повлачење изазива катастрофу, већ су то интервенција, рат и окупација.

Ништа не помаже што са ирачког ратишта стижу све саме лоше вести. Број погинулих Американаца премашио је 3.720. Шиити, сунити и Курди не успевају да се уједине. Ирачани у међусобним обрачунима гину убрзаним темпом. Премијер Нури ал Малики је после све учесталијих позива из Вашингтона да буде уклоњен ушао у вербални рат запретивши да ће савезнике наћи "на другој страни". Британци најављују распад "коалиције вољних". Фрустрирани амерички генерали упозоравају да би њихови војници морали да буду послати на југ како би попунили вакуум после повлачања најоданијег савезника.

Уместо да поводом Вијетнама размишља како да минимизира последице војног неуспеха, Буша не напушта амбиција да себи подигне споменик "ратног председника". Тврди да Ирачани сада живе у демократији, а не у диктатури. Да се не ради о Џорџу В, звучало би цинично. У његовом случају дијагноза је тежа јер он готово месијански верује у исправност своје мисије. Да није тако, не би се усудио да прави аналогије са Вијетнамом.

Ствар је јасна: Буш покушава да брани останак 165.000 Американаца – трећина снага које су биле у Вијетнаму – у рату који је осорно организовао. Његов циљ је да ућутка "поразократе", што је назив који званичници Беле куће користе за демократске конгресмене који би председника да нагнају на брз излазак из Ирака.

Поређења са Вијетнамом нису нова. Питање је само њихове употребе. Историја се не понавља идентично, па оно што се догодило у Вијетнаму не мора да се деси у Ираку, али неке сличности су уочљиве.

Напад у Тонкиншком заливу, повод вијетнамске интервенције, одговара измишљеном Садамовом оружју за масовно уништавање и везама са Ал Каидом. У Вијетнаму поклич "дочекајте нас каo ослободиоце", у Ираку борба "за срца и душе".

Вашингтон одговорност за хаос покушава да пребаци на ирачке власти и армију, и то усред рата. Наравно да Буш није послао момке за Ирак зарад демократије. Ако је сада незадовољан ирачким премијером, то није зато што је влада у Багдаду корумпирана, а јесте, већ зато што не успева да оствари оно што јој Бела кућа налаже.

Као што су у Сајгону мењали "демократски изабране" премијере који нису испуњавали све америчке жеље, тако их мењају и у Багдаду. Буш не жели да разуме да је ирачки хаос последица његовог уласка, а не могућег изласка. Страхује од брзог извлачења јер сматра да би то била демонстрација америчке слабости. Болна иронија поново подсећа на Вијетнам.

Политички пројекат "вијетнамизације" завршио се 30. априла 1975. када су тенкови Северног Вијетнама ушли у Сајгон. Вијетнам се потом ујединио и данас има солидне везе са САД. Задржавајући Американце у Ираку, Буш такву историју негира. Његов пројекат "иракизације" директно прети распадом Ирака.

Пре три деценије, Америка је доживела пораз у рату који није могла да добије. Иста грешка после 30 година у Ираку је неопростива. Да ли ће се у "зеленој зони" Багдада поновити драматичне слике евакуације Американаца са крова њихове сајгонске амбасаде? Опција је све мање.