Олимпијски ријалити

Завршене су олимпијске игре. Две недеље врхунског глобалног ријалитија окупирало је пажњу људи у читавом свету. Захваљујући РТС-у, имали смо даноноћне преносе уживо. Све је у програму било подређено олимпијском спектаклу. Други дневник смо гледали и у пола шест, ријалити су пратили многобројни прилози и емисије са уваженим гостима – спортским делатницима. И све је то коштало само два милиона евра.

Данашње олимпијске игре би се можда могле упоредити и с римским гладијаторским борбама. Неких сличности заиста има. Идеја спектакла их уједињује. Принцип Panem et circenses – Хлеба и игара, такође. Римски песник Јувенал, од којег потиче овај израз, жали како се Римљани много више интересују за гладијаторске игре, него за свој друштвени положај, како уживају у спектаклу, радују се победама и славе победника, али и императора. Али, у општој радости, ко ће још размишљати о свом друштвеном положају? Ипак, постоји важна разлика. Гладијатори су били робови који су се борили на живот и смрт, а императора поздрављали као они који ће умрети (Ave Caesar, morituri te salutant). Данашњи олимпијци не боре се на живот и смрт, већ за част и новац. Ако неко страда због допинга или претераних тренинга, то је друга ствар. Неко би рекао – колатерална штета.

Нација је навијала за олимпијске хероје и била, како смо то могли да чујемо, усхићена величанственим успехом и освајањем осам медаља. Наши јунаци ће, као и у сваком ријалитију, добити адекватну награду – порески обвезници платиће сваком освајачу медаље од 35.000 до 45.000 евра, у зависности од тога да ли је у питању бронзана, сребрна или златна медаља. Свеукупно, ситница – то је опет само око два милиона евра. Додуше, добиће и спортске пензије, од 111.000 до 166.000 динара месечно, када напуне 40 година. Оваква врста издвајања не доприноси развоју аматерског спорта и здравом животу. Али кога брига за општу корист? Ипак су они олимпијски победници, у ствари, нису сви победници, али као да јесу. Не треба овде цепидлачити, па се угледати рецимо на Американце, који награђују само победнике са 25.000 долара, или на Старе Хелене, који су славили такође само олимпијске победнике.

Истина је да у исто време у Србији има приближно 300.000 радника који живе од месечног минималца од око 170 евра, који тешким радом зарађују. Али и они би ускоро требало да буду награђени – заслуженом повишицом од око девет евра. Радници ће свакако бити срећни што ће као порески обвезници и сами допринети да се олимпијци исплате. У томе ће их здушно подржати пензионери, професори, лекари и други радни људи. Злонамерни су они који тврде да има нешто неправично у томе што за једну бронзану медаљу у евро противвредности радник на минималцу треба да ради 200 месеци и што га нико ништа не пита око дистрибуције пореских прихода, или да је неправда рецимо у томе што су међу олимпијцима и милионери, а добиће пензије у висини од пет до седам минималаца. Зашто злонамерни? Зато што су неки од њих будући капиталисти, тј. предузетници, што значи послодавци. А то даље значи више радних места, мање незапослености и већи бруто друштвени производ.

Филозоф