Olimpijski rijaliti

Završene su olimpijske igre. Dve nedelje vrhunskog globalnog rijalitija okupiralo je pažnju ljudi u čitavom svetu. Zahvaljujući RTS-u, imali smo danonoćne prenose uživo. Sve je u programu bilo podređeno olimpijskom spektaklu. Drugi dnevnik smo gledali i u pola šest, rijaliti su pratili mnogobrojni prilozi i emisije sa uvaženim gostima – sportskim delatnicima. I sve je to koštalo samo dva miliona evra.

Današnje olimpijske igre bi se možda mogle uporediti i s rimskim gladijatorskim borbama. Nekih sličnosti zaista ima. Ideja spektakla ih ujedinjuje. Princip Panem et circenses – Hleba i igara, takođe. Rimski pesnik Juvenal, od kojeg potiče ovaj izraz, žali kako se Rimljani mnogo više interesuju za gladijatorske igre, nego za svoj društveni položaj, kako uživaju u spektaklu, raduju se pobedama i slave pobednika, ali i imperatora. Ali, u opštoj radosti, ko će još razmišljati o svom društvenom položaju? Ipak, postoji važna razlika. Gladijatori su bili robovi koji su se borili na život i smrt, a imperatora pozdravljali kao oni koji će umreti (Ave Caesar, morituri te salutant). Današnji olimpijci ne bore se na život i smrt, već za čast i novac. Ako neko strada zbog dopinga ili preteranih treninga, to je druga stvar. Neko bi rekao – kolateralna šteta.

Nacija je navijala za olimpijske heroje i bila, kako smo to mogli da čujemo, ushićena veličanstvenim uspehom i osvajanjem osam medalja. Naši junaci će, kao i u svakom rijalitiju, dobiti adekvatnu nagradu – poreski obveznici platiće svakom osvajaču medalje od 35.000 do 45.000 evra, u zavisnosti od toga da li je u pitanju bronzana, srebrna ili zlatna medalja. Sveukupno, sitnica – to je opet samo oko dva miliona evra. Doduše, dobiće i sportske penzije, od 111.000 do 166.000 dinara mesečno, kada napune 40 godina. Ovakva vrsta izdvajanja ne doprinosi razvoju amaterskog sporta i zdravom životu. Ali koga briga za opštu korist? Ipak su oni olimpijski pobednici, u stvari, nisu svi pobednici, ali kao da jesu. Ne treba ovde cepidlačiti, pa se ugledati recimo na Amerikance, koji nagrađuju samo pobednike sa 25.000 dolara, ili na Stare Helene, koji su slavili takođe samo olimpijske pobednike.

Istina je da u isto vreme u Srbiji ima približno 300.000 radnika koji žive od mesečnog minimalca od oko 170 evra, koji teškim radom zarađuju. Ali i oni bi uskoro trebalo da budu nagrađeni – zasluženom povišicom od oko devet evra. Radnici će svakako biti srećni što će kao poreski obveznici i sami doprineti da se olimpijci isplate. U tome će ih zdušno podržati penzioneri, profesori, lekari i drugi radni ljudi. Zlonamerni su oni koji tvrde da ima nešto nepravično u tome što za jednu bronzanu medalju u evro protivvrednosti radnik na minimalcu treba da radi 200 meseci i što ga niko ništa ne pita oko distribucije poreskih prihoda, ili da je nepravda recimo u tome što su među olimpijcima i milioneri, a dobiće penzije u visini od pet do sedam minimalaca. Zašto zlonamerni? Zato što su neki od njih budući kapitalisti, tj. preduzetnici, što znači poslodavci. A to dalje znači više radnih mesta, manje nezaposlenosti i veći bruto društveni proizvod.

Filozof