Срља ли регион у прошлост

Ситуација у нарушеним браковима увек може да буде још гора, констатовао је пре неколико дана аустријски дневник „Пресе”, пишући о томе како су односи Србије и Хрватске „на новој најнижој тачки”. И као у прилог тој тврдњи букнула је последња афера у чијем је средишту социјалдемократски првак Хрватске Зоран Милановић, који је, изгледа, решио да се за гласове хрватских бирача бори речником најтврђих тамошњих десничара. Ако се осовина Београд–Загреб често представља као кичма региона бивше СФРЈ, шта ће се догодити уколико она под теретом који се само нагомилава у последњих годину дана – пукне?

Духови прошлости и даље лебде над овим делом Балкана и то ће потврдити не само у Србији (рачунајући и Косово и Метохију) и Хрватској, него и у Босни и Херцеговини и Македонији. Годишњице смрти и прогона не допуштају заборав, али ни опрост. Уз то, пораст ризика од тероризма, мигрантски балкански коридор, брегзит, пољуљана Европска унија, економска криза и готово сталне изборне кампање у региону никако не доприносе оптимистичком погледу на будућност. Бар ону скорију.

„За регион којем је преко потребан напредак, било шта што вуче уназад, по самој логици, не може да буде добро”, напомиње Амадео Воткинс, британски стручњак за Балкан.

Треба ли, међутим, да превлада песимизам? Атмосфера се све чешће и све више прегрева и некима се, изгледа, већ причињава звецкање оружја. Можда је то само последица преосетљивости због доживљеног пре 15 до 25 година, али ипак, може ли напетост која је већ дуже време присутна у овом делу света заиста толико ескалирати да нас врати у прошлост?

Милан Мијалковски, професор Факултета безбедности у пензији, сматра да је тренутна ситуација „јако незавидна и нестабилна, тим пре што је носилац ових заоштравања Хрватска, која је чланица и ЕУ и НАТО-а”. Како каже, све подсећа на дешавања из 1990, уочи разбијања Југославије сецесијом Словеније и Хрватске, којој је претходио хрватски шовинизам с упориштем у усташтву.

Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, пак, мисли да ће се наставити ова врста вербалних провокација и лоше реторике, које се већ неко време упражњавају, али да то суштински не може да утиче на стабилност региона западног Балкана у целини.

„Нажалост, таква реторика је вишестрана и вишеструка, али неће бити суштинских изазова за саму безбедност. Нема могућности за изазивање сукоба који би били тежи од вербалних”, уверен је Ђукановић.

Слично размишља и Амадео Воткинс, који је десет година радио у британској влади као стручњак за Балкан, а последњих неколико година је ангажован у Србији као самостални експерт. Воткинс сматра да „нема теоретске шансе” да проблеми које у последње време видимо у региону ескалирају и да се врате неке немиле сцене из прошлости.

„Нема реалне могућности за то, не постоје основни фактори који би требало да постоје да би до тога дошло. Једино што ово дипломатско-вербално препуцавање може да се настави овако у бесконачност и да нико од тога нема користи”, оцењује Воткинс за „Политику”.

Како примећује, веома дуго се прича о побољшању регионалне сарадње а да је реално не видимо.

„Видимо је само можда у бизнис свету, где је дошло до повећања, рецимо, робне размене, али ван тога мислим да би могло да буде много боље и да на томе треба да се ради”, каже он, додајући да, ако има ескалације, види је више у даљем одлагању озбиљних инвестиција које недостају целом региону, јер озбиљне фирме воле „стабилне и сигурне воде”, где су неке ствари извесне. Управо је то ескалација која, како истиче, кроз недостатак инвестиција грађане највише удара „по џепу”.

Драган Ђукановић закључује да више од актуелних избора у Хрватској или референдума о Дану Републике Српске или каквих год политичких изјава, безбедност у региону могу да угрозе тероризам, организовани криминал и други транснационални изазови.

Професор Мијалковски, опет, није склон да занемари снагу екстремизма у самом региону. Како истиче за наш лист, односи Хрватске и Србије су по систему „топло-хладно”, кад год је Хрватска сматрала да треба да подигне тензије. Александар Вучић је предлагао помирење на Балкану, додаје он, али „очито екстремисти у Федерацији БиХ, Хрватској, али и албански, сматрају да нису постигли оно што су хтели деведесетих година и, вероватно обманути, мисле да имају такву моћ да могу оружаним сукобима да постигну своје циљеве”. Али, додаје, иако они немају моћ да самостално изазову конфликте, могли би да кресну варницу која би привукла пажњу спољних фактора.

„На Балкану се никад није догодио сукоб између народа ако није постојао диригент ван Балкана, вођен својим геополитичким интересом. Није случајно да се користи политички термин западни Балкан за четири неинтегрисане државе: Србију, БиХ, Црну Гору и Македонију. Оне су остале неинтегрисане јер западне земље сматрају да се у њима још могу мењати границе, чак и силом. Уосталом, ако се ЕУ дичи демократским начелима и правима, зашто не реагује на нацистичке испаде из Хрватске, укључујући и оно што је Зоран Милановић изјавио”, наглашава Мијалковски и додаје да, осим међудржавних конфликата, опасност представљају и „увезени” џихадисти из БиХ, који се тамо масовно насељавају, а били су у саставу Исламске државе.

Швајцарски интернет-дневник „Тагес вохе” објавио је чланак о Србији и Хрватској под насловом „Пас и мачка на Балкану – хроника једног збуњујућег сукоба”, преноси „Дојче веле”. У њему се наводи и следеће: „Од пре годину дана међудржавни сукоби две земље редовно ескалирају. Уколико то не разумете, можемо да вас умиримо: ни већина људи у Хрватској и Србији их не разуме.”

Колико смо заиста збуњени свим оним што се у последње време дешава? И како је могуће да регион није мирнији и успешнији упркос томе што постоје многи предуслови да то буде – попут Берлинског процеса, чињенице да је Хрватска у ЕУ, а друге земље на путу ка ЕУ...

„Оваква ситуација очито ’некоме’ одговара”, сматра Воткинс, а на питање да ли је то „некоме” са стране или „некоме” овде међу нама, он одговара помињући најпре своје искуство у британској влади.

„Ако гледамо, на пример, британску политику, у време кад сам ја био у том систему, Британији је апсолутно приоритет био мир и развој овог региона и све је рађено да иде у том правцу. И мислим да је већини држава чланица ЕУ приоритет да се овај регион развије, да економски и други животни проблеми постану тема политичких кампања, а не ствари које су се дешавале пре 30, 50 или 100 година”, истиче он.

Он оцењује да механизми Европске уније, која се сматра можда најодговорнијом за напредак региона бивше Југославије, нису довољни да би ово исправили. „Превише је то избалансирано, бране се неки ’виши интереси’, гледа се дипломатски да нико не буде увређен и то на крају, кад дође до обичног човека, има негативну последицу”, наглашава Воткинс.