Зашто сам одлучио да вратим награду града Београда

Поштовани градоначелниче,

Сасвим недавно примио сам из Ваших руку, с радошћу и поносом, НАГРАДУ ГРАДА БЕОГРАДА за музику и музичко-сценско стваралаштво, за 2015. годину. Уз велику захвалност онима који су сматрали да сам то признање заслужио, нажалост, морам да га се накнадно одрекнем и вратим га у Ваше руке, заједно с његовом новчаном подлогом! Наиме, у међувремену су се догодиле Олимпијске игре, на којима су се наши учесници показали, заиста, импресивно, на велики понос и радост нације. Уследили су, оправдани и очекивани, разни изрази захвалности, па и они „у кешу”. А ти су још – мало је рећи – стоструко импресивнији! Па још исказани у еврима (иако је у овој земљи, ваљда, званична валута и даље динар?), али можда зато што би суме преведене у легалну монету зашле већ у подручје милијарди и тако биле још шокантније за „обичан свет”. За свет који грца у кредитима, незапослености, отпуштању технолошких вишкова, углавном бедним пензијама, циничним повишицама у једноцифреним процентима итд. итд. Не желећи ни најмање да потценим достигнућа спортиста и огроман труд који су морали да уложе да би до њих стигли, ипак остајем запањен безобразном разликом између та два света и њихових живота! Каква је савест оних који тако олако, „шаком и капом” деле (и чије?) паре, у сумама од којих „боли глава” не само оне који „једва састављају крај с крајем”?

Ова питања имају још један аспект: упадљиву, генералну разлику између финансирања спорт(ов)а и културе, рачунајући ту и „јавне службе” – просвету, здравство... и разне њихове посленике и установе – свакако битније за функционисање и развој целог друштва, него што је то „време спорта и разоноде”!

Мени лично увек се поставља и основно, начелно питање: мора ли, уопште, јавно признање да подразумева и подлогу „у кешу”? Није ли оно вредност као такво, на понос и задовољство свога носиоца, па и средине чији је добитник члан? Мора ли баш све да се (ис)плати? Аман!

* Академик, композитор