Zašto sam odlučio da vratim nagradu grada Beograda

Poštovani gradonačelniče,

Sasvim nedavno primio sam iz Vaših ruku, s radošću i ponosom, NAGRADU GRADA BEOGRADA za muziku i muzičko-scensko stvaralaštvo, za 2015. godinu. Uz veliku zahvalnost onima koji su smatrali da sam to priznanje zaslužio, nažalost, moram da ga se naknadno odreknem i vratim ga u Vaše ruke, zajedno s njegovom novčanom podlogom! Naime, u međuvremenu su se dogodile Olimpijske igre, na kojima su se naši učesnici pokazali, zaista, impresivno, na veliki ponos i radost nacije. Usledili su, opravdani i očekivani, razni izrazi zahvalnosti, pa i oni „u kešu”. A ti su još – malo je reći – stostruko impresivniji! Pa još iskazani u evrima (iako je u ovoj zemlji, valjda, zvanična valuta i dalje dinar?), ali možda zato što bi sume prevedene u legalnu monetu zašle već u područje milijardi i tako bile još šokantnije za „običan svet”. Za svet koji grca u kreditima, nezaposlenosti, otpuštanju tehnoloških viškova, uglavnom bednim penzijama, ciničnim povišicama u jednocifrenim procentima itd. itd. Ne želeći ni najmanje da potcenim dostignuća sportista i ogroman trud koji su morali da ulože da bi do njih stigli, ipak ostajem zapanjen bezobraznom razlikom između ta dva sveta i njihovih života! Kakva je savest onih koji tako olako, „šakom i kapom” dele (i čije?) pare, u sumama od kojih „boli glava” ne samo one koji „jedva sastavljaju kraj s krajem”?

Ova pitanja imaju još jedan aspekt: upadljivu, generalnu razliku između finansiranja sport(ov)a i kulture, računajući tu i „javne službe” – prosvetu, zdravstvo... i razne njihove poslenike i ustanove – svakako bitnije za funkcionisanje i razvoj celog društva, nego što je to „vreme sporta i razonode”!

Meni lično uvek se postavlja i osnovno, načelno pitanje: mora li, uopšte, javno priznanje da podrazumeva i podlogu „u kešu”? Nije li ono vrednost kao takvo, na ponos i zadovoljstvo svoga nosioca, pa i sredine čiji je dobitnik član? Mora li baš sve da se (is)plati? Aman!

* Akademik, kompozitor