Канцеларка скинула бурку

Када је пре годину дана немачка канцеларка Ангела Меркел рекла сада већ чувену и више пута понављану реченицу „Ми то можемо” и отворила врата Немачке превасходно за Сиријце али и избеглице из осталих земаља Блиског истока и Африке, многи су почели да тврде да је то почетак краја њене политичке каријере. Долазак више  од 1,1 милион избеглица прошле године у Немачку донело јој је надимак „избегличке мајке” али и пад популарности међу Немцима, док је њена политика дала ветар у леђа исламофобном покрету Пегида и десничарско-популистичкој странци Алтернатива за Немачку (АфД). Крајњи десничари из Пегиде су је редовно на протестима понедељком приказивали покривену хиџабом (велом који муслиманкама покрива главу али не и лице), а некад је чак приказивана и како носи никаб (вео који покрива лице али не и очи) или бурку (која у потпуности покрива цео тело, укључујући и очи). Међутим, годину дана касније, може се слободно рећи да су сви они који су прогнозирали њен пад заправо грдно погрешили, јер је канцеларка у међувремену скинула своју „бурку”.

ПОЛИТИКА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА: Упркос томе што у изјавама и даље брани политику „отворених врата” за избеглице, понавља „Ми то можемо” и инсистира да је то питање хуманости, Меркелова је одавно почела да избеглицама затвара врата Немачке. Само што то јасно не каже. Напротив, у складу са својом изоштреном политичком вештином, она све оправдава као покушај да се помогне људима који беже од рата, али не каже да то не значи да ће сви они моћи да дођу а камоли трајније остану у Немачкој.

Њен овонедељни позив ЕУ и северноафричким државама да склопе споразуме о регулисаном пријему избеглих, по угледу на сличан споразум који су склопиле ЕУ и Турска, само је последњи у низу њених потеза ка затварању врата. Најпре су на листу земаља сигурног порекла стављене балканске и северноафричке земље, чиме је њиховим држављанима безмало онемогућено добијање азила у Немачкој. Потом је чак и Авганистан проглашен делом сигуран а Авганистанцима даван џепарац и авионска карта само да се врате у отаџбину. И Сиријцима и Ирачанима који су већ у Немачкој онемогућено је да по добијању азила прве две године доведу чланове својих породица, док они који су у Турској у складу са споразумом поприлично успорено долазе у ЕУ.

У настојању да задржи власт и умири расколе, не само у владајућој коалицији, већ и у сопственој странци, Меркелова је постепено за 180 степени променила своју политику, упорно тврдећи како то није учинила. А на све нападе оних који је критикују због њене политике „отворених врата” – иако она заправо она не постоји – она је имала спремне аргументоване одговоре. Тако је недавно на страначком скупу одбацила тврдње да су избеглице донеле исламистички тероризам у Немачку, указујући на велики број оних рођених у Немачкој који су постали џихадисти. Тако она код многих и даље намеће утисак како брани избеглице, а заправо је скинула „бурку” и затворила врата за избеглице.

Илустрација Ј. Прокопљевић

ПРЕДИЗБОРНА БОРБА ПРОТИВ БУРКЕ: Да се она враћа својим конзервативним коренима и притом вешто политички балансира сведочи и њен став према бурки. С једне стране, избегла је да се отворени заложи за забрану ношења бурке, а с друге стране, рекла је да сматра да „потпуно покривена жена у Немачкој има веома мале шансе да се интегрише у немачко друштво”, при чему је истакла своју подршку министру унутрашњих послова Томасу де Мезијеру, који је дан касније предложио да се делимично забрани ношење бурке. Де Мезијер више не истиче да бурка повећава опасност од тероризма, већ га брине суживот у немачком друштву па предлаже да лице мора да се види за воланом, у јавним канцеларијама, школама, универзитетима, јавним службама и судницама.

И Меркелова и Де Мезијер знају да би им безусловну забрану бурке каква постоји у Француској оборио Уставни суд Немачка. Али делимична забрана им се чини као идеална шанса да пред покрајинске изборе следећег месеца и савезне следеће године поново к себи приволе тврђе десничаре, који су некад гласали за њих а сада више меркају АфД. Иако се у Немачкој изузетно ретко на улицама може видети муслиманка која носи бурку – знатно чешће носе никаб или хиџаб – Меркелова преко функционера своје странке настоји да у борби за власт заигра на десничарску-популистичку карту и забраном комада тканине поврати изгубљене бираче.

БУРКИНИ РАЗГОЛИТИО НЕТРПЕЉИВОСТ: Да забрана бурке може да смањи претњу од тероризма, побољша интеграцију муслиманки или повећа њихова права, Француска би још од 2011. била безбедна земља у којој муслиманке живе без стега религије и традиције. Међутим, Француска је управо супротно а чињеница да са десничарским популизмом кокетирају како социјалисти Франсоа Оланда тако и конзервативци Николе Саркозија засад само повећава популарност Националног фронта Марин ле Пен. То кокетирање не само што је довело до забране бурке, већ је и тридесетак француских приобалних општина забранило на плажи ношење буркинија – купаћег костима који се састоји од дугих хеланки и дуге мајице дугих рукава са капуљачом за главу и који је омогућио многим муслиманкама да први пут заиста пливају у мору или океану.

Да европски апсурд буде већи, у дану када је добар део Европе био запрепашћен снимком на којем се види како четири наоружана полицајца на плажи у Ници терају једну жену да пред свима скине буркини, на другом крају Старог континента, у Шкотској, хиџаб је постао саставни део полицијске униформе. И док Шкоти показују шта заиста значи реч интеграција, Французи очигледно сматрају да би више волели асимилацију муслимана.

За разлику од власти Нице који су буркини забраниле јер им „отворено манифестује склоност ка вери у време када су Француска и богомоље мете терористичких напада”, остале француске општине свој потез нису правдале поистовећивањем тероризма са исламом. Напротив, забрана буркинија је умотана у забрану приступа јавним плажама онима који не носе „пристојну гардеробу која поштује пристојност и секуларизам”.

На друштвеним мрежама одмах су освануле фотографије на којима се виде католичке опатице која у својој одори покривених глава и руку стоје у плићаку на плажи заједно са осталим људима који су у купаћим костимима. Овај призор са неке од француских плажа неминовно је наметнуо да ли би француска полиција у одбрану пристојности и секуларизма терала католичке часне сестре да се скидају насред плаже. Одговор је више него очигледан.

Иако је француски највиши административни суд прекјуче укинуо ове забране, буркини је очигледно разголитио нетрпељивост према муслиманима, као и апсурд да су у одбрану секуларизма француске власти користиле формулацију „пристојна гардердоба која поштује пристојност”, која се користи и у многим муслиманским земљама, али као вид охрабрења женама да се што више покрију.

Умерени политичари у Европи очигледно никако да науче да се пароле крајњих десничара не могу да се некажњено преузимају. За разлику од Саркозија и Оланда, Меркелова то очигледно неће научити губитком власти, јер нити има правог противкандидата у сопственој странци, нити АфД има икакве шансе да задобије популарност попут Националног фронта Марин ле Пен. Стога је Меркеловој лако да се игра популизмом заснованим на страху.