Ратни туризам у Авганистану

Напади талибана у Авганистану одавно више нису новост, нарочито када су мета странци. Очекивало би се, међутим, да ти странци носе униформе неке од армија држава НАТО-а, стационираних у тој земљи, где управо настоје да помогну авганистанским трупама да се одрже пред талибанском офанзивом у многим областима. Истинска вест, стога, када су објављене појединости недавног напада на комби негде на друмовима у западном Авганистану, била је да је животе за длаку спасило деветоро западних – туриста.

Шест Британаца, два Американца и један Немац извукли су се само захваљујући војној пратњи, коју су добили пуким срећним случајем. Та туристичка тура није била пријављена властима. Али, полицијска патрола је наишла на комби у којем су се превозили и, након запрепашћења што виде туристе како се на своју руку возе руралним пределом земље у којој ни безбедносне снаге не воле да напуштају касарне и станице у градовима, позвала војску да их отпрати до одредишта у провинцији Херат. Тек што су били обишли место у Бамијану где су се некада налазиле гигантске статуе Буде урезане у литице, које су талибани уништили 2001. године, док су још били на власти. А онда су се, упркос војној пратњи, суочили с демонстрацијом садашње талибанске моћи: да је данас опет мало које место у Авганистану безбедно од њих.

Препоруке министарства спољних послова о томе које земље је пожељно избегавати некима служе да би поступили сасвим обрнуто. Један од таквих је Ендру Друри, педесетогодишњи грађевинац с југоистока Енглеске. Говорећи за „Гардијан”, он одбија назив „ратни туриста”, мада прихвата да рат „може бити део тога (искуства)”. На списку земаља које је посетио, међутим, готово редом су оне погођене ратом или тек изашле из њега и још су нестабилне: Сирија, Ирак, Авганистан, Сомалија, Чеченија, Северна Кореја. Апетит за таквим авантурама је, каже, осетио када је пре 20 година на сафарију у Конгу налетео на милитанта наоружаног мачетом који је случајно прешао границу из суседне Уганде.

Од тада се довољно извештио да нека од тих путовања организује сам, али за већину се ослања на специјализоване агенције, попут две које ратне или екстремне туристе воде и у Авганистан. И имена су им безмало идентична и сасвим прикладна: „Дивље границе” и „Неприпитомљене границе”.

Њихови клијенти су, како објашњавају за Ројтерс и „Гардијан” људи у двадесетим, као и у осамдесетим годинама, залуђеници за војну историју и заклети пацифисти, некадашњи хипици који су Авганистаном шпартали још у младости, па желе да оживе та сећања, али и професионалци попут истраживача, новинара и фото-репортера којима су потребне туре по специфичним крајевима. Тако су „Неприпитомљене границе”, наводи њихов оснивач Џејмс Вилкокс, донеле „моралну одлуку” да се постарају да екипа документарног филма стигне до Јазида у северозападног Ираку како би приказала свету патње које им наноси Исламска држава. И Марк Ледерман из ривалске фирме уверава да суштина њиховог посла није у томе да удовољавају онима који траже узбуђење у рату него да „представе невероватну земљу”.

Ове године Ледерманове „Дивље границе”, међутим, не планирају да представе Авганистан било коме. Претходних година, док је било релативно мирно, интересовање западних туриста за ту државу је расло, али сада су талибани све опаснији.

„Неприпитомљене границе” пак имају шездесетак клијената који су упркос томе спремни да се до краја године запуте у Авганистан. Ако не буде било неизбежно, неће их возити друмовима и поновити грешку која је замало стајала главе деветочлану групу у Херату. Већ и претходних година, вожња између градова, нарочито у великим групама – а у Авганистану је и она од девет особа постала таква, превише упадљива – била је ризична. Данас има извештаја и да особље амбасада западних држава избегавају и да се по престоници Кабулу крећу аутомобилима, колико год били оклопљени и заштићени оружаном пратњом. Ни то више није гаранција да неће пасти у руке талибанима, стога, када уопште морају да напусте амбасаду, користе хеликоптере и авионе. На летелице се за превоз туриста ослањају и у „Неприпитомљеним границама”: тек на довољној висини може се у Авганистану данас повући безбедна граница ка талибанима.