Живот као перформанс

Постоје композиције које своје пуно значење добијају тек у директном представљању публици. То су композиције у којима је, по правилу, атмосфера коју носе са собом важнија од саме музике. Које су створене да у комуникацији са слушаоцем изазову посебна осећања, жељу за понирањем у себе, у сопствену душу, потребу да се поставе питања која немају много додира са реалношћу… Композиције које лелујају на самој ивици халуцинације, изазивају транс. У њима аутор, неретко кроз библијске теме, позива на небеско путовање, на сагледавање бесконачности, свемира, Свевишњег, на повратак вери у надземаљско… Неретко и уз употребу опојних дрога. Нема у њима превише компликованих хармонских пасажа, сложене мелодије. За тиме и нема посебне потребе. Концерти на којима се изводе више личе на колективну исповест, или на скупове занесењака…

Таква је композиција „Када утихне музика” (’When the Music’s Over’) чувеног америчког бенда „Doors”, објављена давне 1967. године. Њена тема је – постојање пламена живота. Када он згасне, гаси се и сам живот. Због трајања које је углавном превазилазило 12 минута није могла да буде хит на радио-станицама. Била је то, у ствари, нека врста подлоге за прави концертни перформанс. Са свиме што прати једно овакво извођење: од светлосних ефеката до говора тела и мимике свих учесника, а посебно главног извођача. У овом случају, прерано преминулог певача Џима Морисона.

„Када утихне музика, угаси светла. О, да. Јер музика је наш посебан пријатељ. Игра на ватри. Тако је смишљено. Музика нам је једини пријатељ, до самог краја… Откажи моју резервацију за Васкрснуће. Пошаљи моје препоруке притворској јединици, имам тамо неколицину другара…”

Морисонова трагедија огледала се у томе што је велика дела исувише често стварао под утицајем наркотика. Није, наравно, у томе био усамљен. Али последична прерана смрт је учинила да поета таквог калибра никада не доживи ону стваралачку моћ која долази са зрелим годинама и поезији даје неопходну искреност, дубину и јасноћу.

„Чујем нежан звук, негде тако близу, а тако далеко. Врло нежан, а опет сасвим јасан. Дођи данас, дођи… Шта су то учинили земљи? Шта су учинили нашој доброј сестри? Опустошили је, опљачкали и растргли, изгризли. Зарили су јој нож под окриљем зоре. Оградили је жицом и одбацили.”

Морисон у својој поезији свет описује на сасвим посебан начин. По њему, када нестаје светло, то је знак да се гаси један живот. Да ли је тиме мислио на сопствену судбину? У свету којим владају дезоријентисани људи и под чијим вођством наша цивилизација неумитно срља у пропаст. Свако тражи и очекује искупљење, али узалуд. Ма колико Библија указивала на то као на излаз, стварност има сопствену рачуницу. Превише је оних (нас) који у својој незаситости чине све супротно.

„Чујем нежан звук, док упиреш очи ка тлу”, каже песник и закључује: „Желимо цео свет, и желимо га сада. Сада? Да овог тренутка! Персијска ноћ, мала. Пре но што утонем у најдубљи сан, хтео бих да чујем крик лептира. Погледај светло, спаси нас! Исусе, спаси нас!”

Свет какав је желео Морисон није могућ и све је даље од нас. Помисао да би употреба наркотика могла да отвори неке нове видике и укаже на правац који би нас, једнога дана, у тај свет ипак одвео, по ко зна који пут се показала као фатална заблуда. Ипак, можда управо наше сећање на момка из Лос Анђелеса представља тај пут на који нам је песник указивао.

Када утихне музика

Када утихне музика

Угаси светла

О, да

Јер музика је наш посебан пријатељ

Игра на ватри, тако је смишљено

Музика нам је једини пријатељ

До самог краја

Откажи моју резервацију за Васкрснуће

Пошаљи моје препоруке притворској јединици

Имам тамо неколицину другара

Лик у огледалу неће стати

Девојка из огледала неће пасти

Шака пријатеља

„Жив!”, викала је

Чекајући ме

Напољу

Пре но што утонем

У најдубљи сан

Хтео бих да чујем

Крик лептира

Врати се мала

Натраг у мој загрљај

Досадило нам је да се мувамо унаоколо

Чекајући којекуд глава сагнутих до земље

Чујем нежан звук

Негде тако близу а тако далеко

Врло нежан, а опет сасвим јасан

Дођи данас, дођи…

Шта су то учинили Земљи?

Шта су учинили нашој доброј сестри?

Опустошили је опљачкали и растргли, изгризли

Зарили јој нож под окриљем зоре

Оградили је жицом и одбацили

Чујем нежан звук

Док упиреш очи ка тлу

Желимо цео свет, и желимо га сада

Сада?

Да овог тренутка!
 

Персијска ноћ, мала

Погледај светло

Спаси нас!

Исусе, спаси нас!

А када музика утихне

Е да, угаси светло

Јер музика је наш посебан пријатељ

Игра на ватри, тако је смишљено

Музика нам је једини пријатељ

До самог краја