Хрвати гранатирали жетеоце у Цетини

Од нашег сталног дописника
Загреб, 14. марта – Четвртог дана суђења хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу за ратне злочине почињене над српским становништвом током војне акције „Олуја” и одмах после ње у лето 1995. године завршено је јуче започето испитивање првог сведока тужилаштва, иначе заштићеног идентитета. Процес је затим прекинут и биће настављен за три недеље, 7. априла.

Адвокати оптужених наставили су с унакрсним испитивањем жене сведока која је у време „Олује” била преводилац при УН у Книну, а бројна питања била су усмерена да се пољуља или прикаже неверодостојним њен исказ дат још 1996. и прошле године хашким истражитељима у којем је указивала на повреде људских права српског становништва у Книну и околини ликвидацијама, пљачком и малтретирањем од стране припадника хрватских снага и на прекомерно гранатирање приликом напада на Книн. У том смислу служила су доказивања одбране да она ништа од тога није непосредно видела него сазнавала тек „из друге руке”, од припадника УН или самих грађана, што адвокати очито сматрају неверодостојним.

Тако су и код сваког наведеног убијеног грађанина настојали да унакрсним испитивање сведока прикажу како она то или није непосредно видела, или се није радило о цивилу него војнику, иако је убијени био у цивилној одећи, или да дотична особа није убијена, или да се не зна да је убијена. Готовинин адвокат Грег Кихо се у ту сврху у једном случају послужио и налазима обдукције коју су вршили хрватски службени органи у којем је тврђено да је „узрок смрти непознат”. О томе је сведокиња данас изјавила:

„Једна жена у Книну пријавила је мртва тела и ја сам с припадницима УН отишла тамо, но нисам улазила у кућу. Нисам видела убијене. Било ми је јако лоше, осетио се задах распаднутих тела и нисам могла ући. Припадници УН рекли су ми да не треба да улазим, а сигурна сам да постоје фотографије тих тела. Не сећам се ко ми је тада рекао да су мушкарци упуцани у главу.”

Изјавила је такође да је у Книну видела и тело убијене Анђе Рушић, чији леш су животиње биле напола појеле, али није могла да каже ко ју је убио, како је то инсистирала одбрана оптужених генерала. Када је споменула убиство Саве Бабића, чије је тело такође видела, одбрана је одмах додала да је за тај злочин оптужен хрватски војник Марио Ђукић, али се не зна како је он због тога прошао и да ли је уопште осуђен. Познато је, наиме, да тада – а и још једно време после „Олује” – ниједан хрватски војник није био оптужен за ратни злочин над српским цивилима и заробљеницима, иако је било јасно да је извршено много таквих злочина. Најтеже за шта су појединци оптуживани било је обично убиство или убиство из користољубља, и за то су евентуално добијали по неколико година затвора, а затим најчешће бивали помиловани због „заслуга у домовинском рату”, већ на почетку издржавања казне.

„Драго ми је што је хрватски војник оптужен за то убиство. До сада нисам знала да је икада ико оптужен за злочине учињене тада”, рекла је на то сведокиња и напоменула како је „жртва била убијена на стравичан начин – лежала је на сувозачевом месту, с метком у глави, а мозак је био расут по целом аутомобилу, што је камером забележила и једна Канађанка”.

Адвокати су такође покушали да релативизују њену изјаву да је и после „Олује” виђала велики број хрватских војника по терену где је као преводилац пратила припаднике УН и да су контролисали подручје. То је закључила из тога што су наилазили на више пунктова преко којих им војници нису дозвољавали да наставе пут и вероватно виде нешто што није за њихове очи. На покушај адвоката да прикажу како је то можда била војна полиција, а не регуларна војска (одбрана, наиме, тврди да Готовина као командант акције није имао утицај на Војну полицију која је била у надлежности Министарства одбране, чиме одговорност за почињене злочине покушава да пребаци на особе које нису оптужене, као што је командант Војне полиције генерал Мато Лаушић), сведокиња је одговорила: „Немогуће да је толико било војних полицајаца, зато мислим да су то били војници. Видела сам их у великом броју у свим селима у која смо тада одлазили.”

Одговарајући на унакрсно испитивање адвоката и тужиоца, сведокиња је између осталог испричала да је око месец дана уочи „Олује” хрватска војска гранатирала жетеоце у Цетини и околини, који су на наговор посматрача УН ишли да обаве жетву да им не пропадне летина. На том подручју није видела српске војнике, нити војне објекте.

На крају испитивања сведокиња је дала примедбу на један судски документ у којем је наведено да је пронађена убијена старија жена у селу Иванићи „имала рану на нози”. Како је била на лицу места и видела убијену, рекла је: „Имала је и рану од метка на потиљку, што значи да је убијена, а није умрла од ране на нози, како би могло из тога да се закључи.”

Радоје Арсенић

-----------------------------------------------------------

Павковић на привременој слободи уз електронски надзор

Хаг- Хашки трибунал одлучио је да из хуманих разлога на привремену слободу крајем марта пусти пензионисаног генерала Војске Југославије Небојшу Павковића, саопштено је јуче у Хагу. Пред трибуналом је у току суђење Павковићу и петорици саоптужених за злочине над косовским Албанцима 1999.

Према одлуци судског већа Ијана Бономија, Павковић ће на привремену слободу бити пуштен 25. марта, а у Хаг ће морати да се врати 2. априла.

Судије су за Павковићев боравак на привременој слободи први пут наметнуле услове оштрије од до сада практикованих. Властима Србије наложено је, наиме, да Павковића електронски надзиру током 24 сата. У одлуци се изричито не наводи разлог због којег је усвојен захтев Павковића за привремено пуштање на слободу. Судско веће је само напоменуло да је одлуку донело из хуманих обзира.

Исто веће прошле године је два пута, као недовољно утемељен, одбило Павковићев захтев да му се дозволи да у Србији обиђе болесног оца.

Заједно са Павковићем, за злочине на Косову у првој половини 1999, оптужени су тадашњи председник Србије Милан Милутиновић, потпредседник владе СРЈ Никола Шаиновић и генерали Драгољуб Ојданић, Владимир Лазаревић и Сретен Лукић.

Бета