Истина није битна

Старо уверење да сви политичари лажу и да се разликују само у дужини свог пинокијевског носа добија нове димензије. Лаже се све безочније, тако да неки теоретичари већ говоре о „постчињеничној ери”: да већ живимо у свету у којем је истина – нешто што је доказиво неспорно – све мање битна.

Ово се притом збива и локално и глобално. У демократији која се намеће као модел за угледање – Америци, председнички кандидат републиканаца Доналд Трамп по неку лаж је, како је утврдио портал „Политико”, изговарао сваких пет минута. Његово „игнорисање чињеница” већ је легендарно, као што су, уосталом, и његова мегаломанија, незнање и нетолерантност.

Кандидаткиња демократа Хилари Клинтон пак „лаже о својим лажима”, што је основни разлог дефицита поверења које у њу има већина бирача и ситуације да Америка овога пута председника бира између два најнепопуларнија кандидата у својој новијој историји.

Слично је и у колевци модерне демократије Великој Британији, где су два минула изјашњавања бирача – парламентарни избори 2015. године и недавни референдум о останку или изласку из ЕУ („брегзит”) – одржана после кампања заснованих на, како се показало потом, опасним лажима.

Политичка истина је додуше увек субјективна, политика је увек неко тумачење стварности и (углавном непоуздано) пројектовање будућности зарад освајања и очувања власти, али је све очигледније да се демократија суочава с новим проблемом: како разликовати чињенице од измишљотина.

Демократски системи, чак и они који се сматрају узорним, попут поменута два, суочени су и с појавом која је и последица и узрок постчињеничне стварности: са успоном политичких аутсајдера заснованим на демагошком завођењу и замајавању народа, у чему је шампион Доналд Трамп.

Оно што је притом загонетно, то је готово еуфоричан одзив дела бирачког тела према искривљавању стварности и неостваривим обећањима – уз истовремени пад поверења у професионалне политичаре и експерте.

У оваквим околностима политичке идеје – од изласка Велике Британије из ЕУ, преко подизања зида према Мексику до забране уласка муслимана у САД – које су колико јуче биле неприхватљиве, еволуирале су у једноставна решења за све проблеме.

Додуше, Велика Британија се већ полако трезни, док је Трамп по многим индикаторима на силазној путањи, али „трампизам” је у међувремену клониран на много места изван Америке.

„Постчињенични” свет, наравно, не би био могућ без садејства медија, при чему су кључни фактор информатичке технологије које су већ промениле и медијски бизнис и њихову друштвену улогу и моћ.

Један од аспеката медијске транзиције јесте наиме повећана глад за сензацијама које ће погурати тираже и рејтинге и повећати број дигиталних кликова којих, ма колико их је, никад није довољно.

Границе обзирности спуштене су управо у Великој Британији: подсетимо се вести „Дејли мејла” из прошлог септембра о томе да је тадашњи премијер Дејвид Камерон „ставио интимни део своје анатомије у орган мртве свиње”.

Згражању није било краја, а шокантна сензација је, ланчаним „шеровањем” преко „Твитера” и „Фејсбука”, експресно стигла у сваки кутак планете – да би сутрадан новинарка која ју је лансирала изјавила како не зна да ли је то што је објавила тачно или није.

Признала је да нема ама баш никакав доказ за скандалозну тврдњу, али и хладно поручила да је до читалаца да тој вести верују или не.

Ову формулу преузели су и наши таблоиди, са све учесталијим вестима о државним ударима, тобожњим великим преварама вођа опозиције, погрдним описивањем слободномислећих уметника, па су због тога оправдано прекрштени у „блатоиде”.

На нама је, дакле, да њихове бедастоће игноришемо, или их гутамо, мада, по свему судећи, преовлађује ово друго.

„Сада смо усред конфузне битке између истине и фалсификата, чињеница и гласина, љубазности и окрутности, неколицине и већине, повезаних и отуђених, између отворене платформе интернета и ограда 'Фејсбука' и других друштвених мрежа; између обавештене јавности и заведене гомиле”, написала је у бритком есеју „Како је технологија пореметила истину” главна уредница „Гардијана” Кетрин Вајнер.

По њеном мишљењу, „у дигиталној ери је лакше него икад објавити лажну информацију, која се брзо рашири и прихвати као истинита”.

Експанзији политичких лажи супротстављају се додуше све бројнији „истиномери”, сајтови који проверавају чињенице и тако постају „медијски полиграфи”, али њихов учинак је занемарујући.

„Наше медијско окружење у последњих пет година променило се малтене колико у последњих 500”, оцењује Емили Бел, директорка Центра за дигитално новинарство Универзитета Колумбија. По њеном мишљењу, „друштвене мреже су не само прогутале новинарство него и све друго: политичке кампање, банкарске системе, личне историје, забаву, трговину, па чак и владе и безбедност”.

Тмурна садашњост не најављује ведрију будућност: лажи су занимљивије од компликоване истине, преовлађујући принцип постаје да није важно да ли је нешто тачно или није, већ да ли привлачи пажњу, а резултат је да је елементарно политичко поштење на путу да постане реликвија прошлости.