САД: У Србији се поштују људска права, али…

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 14. марта – Власти у Србији поштују, уопште узев, људска права, али опстају и многобројни проблеми – оцењује се у извештају Стејт департмента о прошлогодишњем глобалном стању грађанских слобода, њиховог унапређивања и потискивања. То је редован годишњак, сачињен на захтев парламента да би се имао у виду приликом одлучивања о финансијској помоћи иностранству.

У одељку означеном „Србија (укључујући Косово)“, ситуација се приказује у два посебна дела. Спис је обиман, са 178.456 словних знакова, од којих је мање од половине – 80.786 посвећено збивањима изван покрајине.

У уводу о Србији се као први међу проблемима наводе „корупција у полицији и правосуђу, неефикасност и спорост суђења, то што нису ухапшени преостали хашки оптуженици, пре свега Ратко Младић и Радован Караџић, узнемиравање новинара, активиста за људска права и других критичара власти“… Чини се да је у низу замерки –упућених готово свим областима јавног деловања – најоштрија она која наглашава да „власти не примењују ефективно закон о кривичном кажњавању функционера за корупцију… и да је у јавности распрострањено мишљење да корупција постоји на свим нивоима“.

Ставке су, почесто, регистри који не пружају довољно објашњења. Каже се, тако, да је према евиденцији УНХЦР-а, у Србији „око 206.500 интерно расељених лица… која су напустила Косово, а што је резултат конфликта 1998–1999”. Не помиње се да је велика већина њих из покрајине отишла под притиском албанске већине, по доласку међународних снага са трупама НАТО-а на челу.

Разноврсне примедбе Београду пропраћене су, повремено, оценама које их оспоравају. Констатује се тако да „за разлику од претходних година, 2007. није било извештаја да је у Србији полиција хапсила и саслушавала активисте за људска права, нити селективно примењивала закон у политичке сврхе, нити да су званичници подривали политички осетљиве тужбе, нити да су вршили притисак на тужиоце и судије“.

Опсежно разматрање о медијима садржи и оцену да поред законске гаранције слободе штампе „постоје рапорти да власт предузима мере против оних који је критикују“. Додаје се да је „повећана забринутост због опадања професионалних стандарда“ и да „многим репортерима недостаје професионалност у навођењу извора и досезању тачности“…

Приказ „стања људских права на Косову“ је дат, чини се, прилично релативизовано тако да уводна реченица гласи: „Унмик и привремене институције управљања су (2007. године) генерално поштовали људска права, али има проблема у појединим областима, нарочито у односу према мањинском становништву“. Нема напомене да су ти проблеми многобројни, како је речено у одељку о Србији изван покрајине.

Потврђује се, пак, и као први проблем на Косову истиче – „политички и етнички мотивисано насиље“. Указано је, такође, да „опстаје службена и друштвена дискриминација“ против Срба и неких других неалбанаца „у погледу запошљавања, социјалне помоћи, коришћења језика, слободе кретања, права на повратак (изгнаних), као и осталих основних права, иако је извештаја о таквој дискриминацији мање него 2004. године“. Саопштава се и да је било „напада на свештенство и друге припаднике Српске православне цркве, као и многобројних вандализама према њеној имовини“.

Уједно се констатује и да је у јавности уочена „корупција и у привременим органима управе и у Унмику“. Напоменуто је и да у покрајини „нису решени многи случајеви почињених ратних злочина у конфликту 1999”…

Аутори извештаја Стејт департмента кажу да је он сачињен „на основу информација које су послале власти, мултилатералне институције, националне и интернационалне невладине организације, академици, правници, верске групе и медији“ уз накнадни овдашњи „процес провере“. Низ земаља је, међутим, одбацио упућене им примедбе.

Из Русије и Кине је узвраћено да Вашингтон није подобан да оцењује друге, јер се у његовом поретку „грубо крше људска права, које он не признаје“. И међународне хуманитарне организације осудиле су овдашње поступке као што су – непоштовање женевских конвенција о ратним заробљеницима и одобравање тортуре над утамниченима, злочини почињени на ратиштима Ирака и Авганистана, тајни затвори ЦИА у иностранству, па и сужавање овдашњих грађанских слобода „у оквиру потреба глобалног рата против тероризма“.

Стејт департмент је, истовремено, опет објавио своју листу „најсистематичнијих кршитеља људских права“. По њему, то су сада власти у Северној Кореји, Мјанмару (Бурми), Ирану, Сирији, Зимбабвеу, Куби, Белорусији, Узбекистану, Еритреји и Судану.