Седамдесете у знаку Боувија

Ако се шездесете године прошлог века памте по револуцији „Битлса” и „Ролингстонса”, рођењу хипи покрета или чувеном „Вудстоку”, шта је музички донела наредна деценија?

Судећи по оценама реномираних магазина, то је доба када је музика била централни део културе, по „Пичфорку”, односно време када су уметници, по магазину „Њу мјузикал експрес” (НМЕ) – оберучке зграбили шансу за експерименте не само са звуком већ и имиџом.

Диско-музика, успон кантаутора, рођење панка као ударац рок мејнстриму, психоделија на врхунцу, комерцијални пробој регеа, обележили су, по магазину „Пејст”, седамдесете.

Отуда и силне листе најбољих баш из те декаде 20. века. Иако ову деценију карактерише велика музичка разноврсност, то се не би рекло по листи 70 најбољих албума британског магазина „Моџо”, јер врхом доминира класични рок.

Међу првих 10 чак су три соло албума некадашњих чланова „Битлса” (Пол Макартни, Џорџ Харисон и Џон Ленон), ту су и „Грејтфул дед” и „Стонси”, док је саставу „Ху” умало измакла титула најбоље плоче за издање „Live at Leeds”. То звање отели су им „Крозби, Стилс, Неш и Јанг” са албумом „Deja Vu”.

Часопис „Кју” понудио је разнороднију листу на којој су „Пинк флојд”, „Лед цепелин”, Стиви Вондер и „Клеш” присутни са по две плоче, а Дејвид Боуви са три и још две које је копродуцирао („Трансформер” Лу Рида и „Lust For Life” Игија Попа).

Међу првих пет од 50 су Вондер („Songs in the Key of Life”), „Џој дивижн” („Unknown Pleasures”), „Флитвуд мек” („Rumours“) и „Пинк флојд” „(Dark Side of the Moon“).

А најбоља плоча јесте она из 1979. године – „London Calling” састава „Клеш”. Управо овај албум, који су потписали Џо Страмер и Мик Џонс, окарактерисан као истинско „рокенрол бунтовништво”, „тек је други” на „Пичфорковој” листи најбољих плоча седамдесетих.

Боља је, по оцени угледног онлајн магазина, 11. плоча Дејвида Боувија из 1977. „Low”. Ово је прво издање из тзв. берлинске трилогије, када је музичар, који је преминуо у јануару ове године од рака јетре, пролазио кроз пакао дроге, али и прва којом је започео плодну сарадњу са Брајаном Ином и Тонијем Висконтијем.

Разноликост коју су донеле седамдесете најочитија је на листама најбољих песама НМЕ и „Пичфорка”.

Међу првих 10 у избору НМЕ-јевих 100 песама су синглови, попут „Don’t Stop Till You Get Enough” Мајкла Џексона, „Born to Run” Спрингстина, „Heart of Glass” састава „Блонди”, „I Feel Love” Доне Самер, „Blitzkrieg Bob” бенда „Рамонс”, „Heroes” Боувија, „London Calling” групе „Клеш” и „Go Your Own Way” „Флитвуд мека”. Очекивано, на врху листе британског магазина нашла се панк химна – „God Save the Queen” „Секс пистолса”.

„Пичфорков” амбициозни преглед 200 најбољих синглова, објављен пре неки дан, такође је жанровски мишмаш, где су међу првих десет успели да се „угурају” „Џој дивижн” („Transmission“), „Флитвуд мек” („Dreams”), „Телевижн” („Marquee Moon“), Принс „(I Wanna Be Your Lover”), Кејт Буш („Wuthering Heights“), Дона Самер („I Feel Love“, Марвин Геј („What’s Going On”) и Мајкл Џексон („Don’t Stop Till You Get Enough“).

По „Пичфорку” неприкосновен уметник седамдесетих је ипак Дејвид Боуви. Осим што је направио најбољу плочу, покојни енглески уметник има две песме у 10 првопласираних (и још коју међу осталих 190).

И док је песма „Heroes” на шестом месту, сингл који је обележио седму деценију 20. века је „Life On Mars?”. Зашто? Зато што је песма са албума „Hunky Dory” из 1971. „савршен мост између невиности прошлости и утопије будућности”!

Сутра: Време рађања суперзвезда попа