У нудизму нема еротикe

Академски сликар – костимограф Ангелина Атлагић (45) је "принцеза маште". Тако ју је назвао композитор Зоран Христић, човек префињеног осећаја за све што живот чини садржајнијим.

Од 1985, кад је дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду, као креатор костима, а врло често и позоришне сцене, опремила је око 150 представа. Скројила је костиме и за три играна филма, а сарађује с више телевизијских и позоришних кућа у Србији и иностранству.

Годинама је у свету међу најтраженијим мајсторима свог заната. На Факултету драмских уметности на Цетињу је професор на одсеку режије.

Кад сте се укључили у овај посао?

Од детињства сам показивала велику љубав и смисао за цртање. По завршетку средње школе сам се двоумила између ликовне и примењене уметности, а на крају сам одабрала костимографију као нешто конкретније занимање.

Колико сте се бавили сликарством?

Прве три године на Академији су посвећене цртању и сликању. Уживала сам на тим часовима и размишљала да се посветим само сликарству, али на трећој години ми се отворио нови свет, па сам се поново предомислила и сликарство оставила за касније.

Сликар Милош Шобајић тврди да сликање није за жене...

Сматрам да је подела послова на мушке и женске давно превазиђена и старомодна, поготово у уметности.

Колико људи говоре о себи кроз облачење?

Веома много за оне који знају да читају говор одеће. Готово свака особа врло брижљиво бира шта ће да обуче, чак и оне које желе да буду неупадљиве. Одећа постаје део личности и то је порука која се шаље другима пре него што се проговори. Од изгледа и облачења често зависе и први контакт и прве импресије.

Да ли одећа жене говори о њеном мушкарцу и обрнуто?

Начин облачења говори и о односу особа које су у вези. Парови обично имају сличан стил облачења. Понекад је одећа сасвим у контрасту са стварним ликом, стидљиве особе могу да се обуку изазовно и ексцентрично у жељи да прикрију своју праву природу.

Како све то уређујете на сцени?

Да би неки лик био уверљив на сцени мора да има животност, ту суптилну игру откривања и разоткривања. Није довољно да се глумац обуче у леп и историјски тачан костим, мора да има одређени карактер, а он се прво испољава одећом. Потребно је да се пронађе права мера колико од лика треба да се покаже одећом, а колики простор за то да се остави глумцу.

Да ли Вас Ваше занимање обавезује у облачењу?

Не осећам потребу да себе превише дизајнирам. Вероватно ту жељу задовољим у позоришту креирањем костима за глумце. За мене је битно да је одећа удобна, функционална и практична. Често сам на путу, па настојим да понесем што мање ствари, али да имам понешто за сваку прилику. Свој стил бих окарактерисала као спортски, али и елегантан.

Који део тела облачењем кријете?

Мислим да је лепше и занимљивије да се буде више покривен, него откривен. Из историје костима се види да свака епоха има своју естетику и свој однос према еротици. Деколте у женском костиму се појављује и нестаје кроз векове. У викторијанској епохи све је закопчано, двадесете су откриле ноге, тридесете леђа, а данас на улици можемо да видимо жене које су откриле готово све. Мислим да је у тој поплави свлачења изгубљена мера доброг укуса, а и интригантности. Последњи стадијум свлачења је нудизам и ту престаје еротика.

Ко у Вашем послу има последњу реч: Ви или редитељ?

Наши послови се преплићу, а последњу реч има свако у свом домену. Договарам се и с глумцима. Волим кад су задовољни мојим костимима, јер то није само одећа, већ део лика и карактера које тумаче на сцени.

Да ли Вам се некад догодило нешто непредвиђено приликом припремања представа?

Од скице до реализованог костима често долази до сасвим непредвиђених ситуација. Већ је ушло у анегдоту колико се Воја Брајовић опирао да обуче костим који сам за њега креирала за "Позоришне илузије", а неколико година касније, за каталог за моју изложбу, написао је да су му то постали омиљени костим и улога. У истом позоришту, Југословенском драмском, на проби костима за "Буре барута" готово цео ансамбл је био против мог костимографског концепта. Била сам сигурна да сам у праву и уз помоћ редитеља Унковског костими нису промењени. После успешне премијере сви су били задовољни, а велика сатисфакција су ми биле честитке глумаца. Доживљај глумца у представи је сасвим другачији од нашег, који тај процес посматрамо споља као целину.

Које се Ваше представе играју у Београду, а које у свету?

У Београду се тренутно играју две нове представе за које сам радила комплетан дизајн сцене и костима: "Тако је морало бити" у ЈДП и "Клаус и Ерика" у Малом позоришту "Душко Радовић". Опера "Рат и мир" је на редовном репертоару Бољшог театра у Москви, док се у чувеном позоришту "Фоменко" играју драме: "Отрована туника" и "Носорог". Балет "Алас" се даје у Мадриду, а управо је завршена турнеја по Кореји. За следећу годину су у плану Париз и Сиднеј. Опера "Лакме" је рађена у Марибору у копродукцији с Јапанцима, па је своју премијеру имала и у Токију, Осаки и Нагоји. Тренутно спремам представу "Бокачо" у Мадриду, чија је премијера предвиђена за 12. септембар.

Колико Вас занима спорт?

Док сам живела у Сомбору била сам врло активна одбојкашица. Више волим екипне спортове, али пошто за то немам времена форму одржавам у фитнес клубу близу мог стана, мада не стижем да вежбам баш редовно.

Како доживљавате "костиме" спортиста?

Спортска одећа је у последње време доживела велике промене што се тиче дизајна, па је постала и део свакодневне гардеробе. Патике су се некада носиле искључиво за спорт, а данас иду и уз вечерње одело.

 Шта мислите о спортским униформама?

Свиђа ми се када видим наше репрезентативце у добро дизајнираним оделима. Униформа има своју функцију и естетику и жао ми је што код нас постоји нека одбојност према њој. На пример, избачене су школске кецеље, иако имају низ позитивних страна. Практичне су, а и ублажавају видљивост социјалних разлика, све израженијих у нашем друштву.

Да ли у кретању кроз живот мислите само на себе?

Волим да радим у тиму и вероватно сам због тога и изабрала позориште, које подразумева толеранцију и смисао за групни рад. Волим тренутке креативне самоће, али мислим да живот нема смисла ако га проведемо сасвим затворени и окренути само себи. Мислим да је лепота у давању и дружењу, размени.

Да ли сте нашли смисао живота?

Мислим да сам на путу да га пронађем. Бавим се послом у коме се свакодневно постављају питања о смислу живота. Рад на позоришној представи подразумева свакодневна преиспитивања, од личних до друштвених, филозофских.

Шта је за Вас највредније?

Моменти у животу када смо потпуно свесни свог постојања. На жалост, то се обично дешава у тренуцима велике кризе или несреће. Тек тада откривамо прави смисао и лепоту живљења, док смо свакодневно обузети неважним стварима.

Да ли сте верник?

Нисам у традиционалном смислу, али ни у овом помодном. Није ми потребно да ми Бог одређује шта је добро, а шта не, то ми говори неко морално биће у мени. Мислим да свако од нас, било којој вери припадао, има ту врсту одговорности према себи и другима.

Шта је Ваша животна филозофија?

Не верујем у судбину и да је нешто предодређено, али верујем да свако добија оно што заслужује и онолико колико улаже у себе и друге. Ако се потпуно предајемо ономе што радимо, ако у то унесемо сву своју љубав и знање, онда сваки посао постаје уметност.

Од чега све зависи љубав?

Пре свега од онога што је у нама. Тешко је да се у другом пронађе оно што сами немамо у себи. Заљубљеност је тренутно стање, а љубав је процес, који пролази кроз различите фазе.

Имате посао који волите, а љубав?

Тренутно сам врло задовољна својим пословним и љубавним животом. Ко се бави уметношћу врло је битно да и њетов партнер има разумевање за тај посао, као мој животни сапутник Миодраг Цолић, велики љубитељ позоришта. Иако је пластични хирург не пропушта ниједну премијеру у Београду, а редован је посетилац свих мојих представа у иностранству.

Да ли имате неке пороке?

Порок може да буде све што се узима у превеликој мери: храна, алкохол, цигарете... Трудим се да у свему уживам умерено. Не припадам новом тренду који пропагира само здрав живот и вежбање.

Како користите одмор?