Време рађања суперзвезда попа

Можда је у питању деценија најгоре моде коју је свет икад видео, али осамдесете године 20. века су једина декада чија се музичка достигнућа и данас немилосрдно рециклирају. Поп музика је тих година доживела врхунац, било је места и за синт-поп, постпанк, рокенрол је запосео стадионе, хеви метал је био све популарнији, а хип-хоп је будио социјалну свест.

Ако је постојало време у популарној култури када су музичари били „све и свја”, када је и смишљен термин суперзвезда, онда су то осамдесете. Тада су рођене музичке иконе, које су запоселе готово сваки кутак планете. Уз помоћ МТВ-ја, то је доба доминације чувеног поп тријумвирата.

Током читаве декаде три имена су диктирала трендове, рушила границе и рекорде. Једна дама – Мадона, и двојица Афроамериканаца – Принс и Мајкл Џексон. Све троје рођено исте, 1958. године у размаку од само три месеца.

Баш они, а нарочито Принс и Мадона, представљали су „прст у око” конзервативизму Реганове председничке ере прокламовањем слободе, рушењем сексуалних, расних, полних и силних других табуа.

Џексон, који је преминуо 2009. у 50. години, 1982. снимио је албум „Thriller”, који је и данас најпродаваније издање свих времена (65 милиона примерака). Мадонина плоча из 1986. „True Blue” најпродаванији је албум једног женског извођача током осамдесетих са тиражом од 25 милиона примерака.

Исти тираж достигао је и Принсов албум „Purple Rain”, урађен као саундтрек за истоимени филм.

Принс, који је преминуо пре неколико месеци – 21. априла у 57. години, лета 1984. је истовремено имао сингл број један у САД („When Doves Cry”), албум број један („Purple Rain”) и најпопуларнији филм на бокс-офису („Purple Rain”), задржавши се рекордне 24 недеље на челу листе.

Једина разлика између троје врсних уметника јесте у томе што су Џексону у стварању поп историје помагали композитори и продуценти попут Рода Темпертона и Квинсија Џонса, Мадони Најл Роџерс, Патрик Леонард или Стивен Брај, а Принсу није требао нико.

Сам је писао музику и стихове, свирао бројне инструменте, сам је продуцирао албуме, а невероватан креативни набој који је имао током осамдесетих резултирао је у чак 10 студијских албума и безброј песама и плоча које је потписао за друге ауторе. И то је очито ако се погледају листе најбољих албума и песама из осамдесетих.

По магазину „Слант”, иако Принс има највише албума (4) и песама (5) у избору најбољих из ове декаде, Џексон је недодирљив када је реч о врху листе и плоча и синглова. „Thriller” је најбоља плоча осамдесетих, јер седам од девет песама, биле су хитови.

Мало је фалило да Принс са „Пурпурном кишом” преотме титулу најбољег, јер, по „Сланту”, „Purple Rain” је предивни музички климакс од прве до последње секунде. И сингл деценије је Џексонов „Billie Jean”, овенчан 1983. Гремијем за песму године.

По „Ролингстоуну”, који је осамдесетих био „музичка Библија”, најбоље плоче правили су Брус Спрингстин, који има три албума, и наравно Принс, са чак четири издања у најбољих 100. Али, „Слантов” албум деценије је у избору „Ролингстоуна” тек седми.

Испред Џексона су Спрингстин („Born in the U.S.A.”), Пол Сајмон („Graceland”), „Токинг хедс” („Remain in Light”) и „Ју-ту” („The Joshua Tree”). Принсов „Purple Rain” је опет други, а албум деценије је „London Calling”, састава „Клеш”.

За „Пичфорк” највредније плоче правили су сународници из Минесоте: Принс и састав „Риплејсментс” (на листи од 100 имају по три издања). Плоча деценије је „Daydream Nation” њујоршког састава „Соник јут”.

Листом од 100 најбољих песама, у њиховом избору, опет доминира Принс са чак пет песама, а следе га Мајкл Џексон са четири, и Мадона и Дејвид Боуви са три.

И најбоља песма осамдесетих за „Пичфорк” је она која затвара истоимени албум – „Purple Rain”, јер ова стадионска балада, замишљена као проповед за будућност музике, која и данас, 32 године касније, публику оставља у сузама, још један је показатељ Принсове бескрајне имагинације! 

Сутра: „Нирвана” и „Рејдиохед” – симболи деведесетих