Обрачун са комунистима и Титом

За разматрање озбиљне теме о Концентрационом логору Јасеновац није довољно бити факултетски професор француског језика. Историја је наука-учитељица живота и хиљаде докумената треба прочитати да би добили оцену о КПЈ и Титу, али не преко Јасеновца и  књиге др Николе Николића ,,Јасеновачки логор смрти“, како је то покушала госп. Надежда Винавер.

Ни речи у њеном тексту нема да је 1966. свечано откривен споменик у Јасеновцу у виду каменог цвета  (тулипана – лале), да је 1968. сазидана зграда за музејску поставку о Јасеновцу, да је 1988. формирана нова музејска поставка, а урађена је и покретна музејска поставка која је обишла Републику Српску и Републику Србију. Аутори су били Драгоје Лукић и Антун Милетић. Све је то рађено, подсећам ауторку фељтона, за време Тита и, како она каже, ,,комунистичке власти”.

Она не помиње наведене чињенице већ само констатује да су написане књиге Ђорђа Милише ,,У мучилишту – паклу Јасеновац” (1945), Николе Николића ,,Јасеновачки логор” и Мирка Першена ,,Усташки логори” (1975), уз тврдњу да те књиге ,,нису довољно познате”.

Вероватно нису познате госпођи Винавер, јер је тада студирала француски, па није ни тражила историјске књиге у књижарама или библиотекама. А Першенова и Николићева књига су продаване, пошто ,,комунисти и Тито” то нису забрањивали.

Ауторки фељтона није познато ни да су објављене следеће књиге: Антуна Милетића ,,Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. Документа, књига 1, 2, 3 и 4” и још четири књиге о Јасеновцу или укупно 5.573 странице; затим четири књиге Милана Булајића ,,Усташки злочини геноцида”; Владимира Дедијера ,,Ватикан и Јасеновац”, са посветом А. М.; Богдана Кризмана, Драгоја Лукића и других аутора. Све то, нажалост, изгледа да није познато ауторки фељтона. Понека од наведених дела су штампана и у тиражима од по 10.000 и 12.000 примерака и сва су распродата. Како су то онда комунисти и Тито забрањивали књиге о Јасеновцу и тему Јасеновца бацали под тепих?

Други проблем је кад ауторка Винавер помиње ,,грађански рат који ће избити у Југославији...”

У Краљевини Југославији од Триглава до Кајмакчалана није избио ,,грађански рат”, већ су Хитлерова Немачка и Мусолинијева Италија напале и окупирале Југославију, коју су распарчале између себе и својих сателита. Зато је уследио Народнооослободилачки рат против нацистичког и фашистичког окупатора, у организацији 12.000 комуниста на челу са Титом. Позив на устанак дат је 4. јула 1941. а  већ 7. јула 1941. овом позиву су се најмасовније одазвали Срби. Убрзо је формирано више од 20 народноослободилачких партизанских одреда, са више од 15.000 партизана на територији Србије.

И не само то, партизани су формирали ,,Ужичку Републику” на ослобођеној територији. Она није створена у ,,грађанском рату“, већ кроз борбу против немачког окупатора и колаборациониста који су били укључени у нацистички окупациони систем. Није била никаква историјска новост то што су под руководством КПЈ на ослобођеним територијама формирани Народноослободилачки одбори разног степена, то чини свака партија која поготово у ослободилачком рату може да формира власт на територији коју контролише. Историјска је чињеница да су захваљујући и томе партизани ратовали на страни Савезника против Тројног пакта и да је њихова борба против окупатора од Савезника била призната.

Нелогично је и то што у фељтону ауторка пише да ,,...Врх КПЈ – комунисти немају поверење у Србе...”. Какав је то закључак када се зна да су у редовима партизана, у одредима, бригадама, потом дивизијама и корпусима Народноослободилачке војске Југославије, две трећине чинили Срби. Највећи број официра и народних хероја у НОР-у били су Срби.

Ауторка Винавер написа: ,,Јасеновац, можемо означити као ратни комфашизам...” Кованицу ,,комфашизам“, коју досад нико није сковао, у тексту је поновила више пута. Њен закључак да су ,,комунисти фашисти” наводи на свакакве помисли о аутору, али се нећемо бавити тиме.

Довољно је поменути да је од 12.000 комуниста из 1941. године њих 9.000 дало живот у борби против нацифашистичког окупатора. У ослободилачком покрету под руководством КПЈ, током рата је погинуло више од 300.000 бораца Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), односно Југословенске армије (ЈА).

За ауторкину кованицу ,,комфашизам” зато треба рећи да је досад највећа глупост, без икакве основе у историјској науци. У тој измишљотини препознаје се говор присталица поражених колаборационистичких и квислиншких снага. Већ је наведено да се и данас у свету зна, ако је то неко заборавио овде, на чијој страни су се борили борци НОВЈ и ЈА. Најбоље то знају савезничке војне мисије САД и Велике Британије.

Ауторка тврди да је ,,Србија нестала”, а барем би то требала да зна –државу Србију обновили су баш КПЈ-комунисти 1945. године. Зашто? Зато што је 1. децембра 1918. и Уставом из 1921. нестало државе Србије, а онда је то још више потврђено 1929. проглашењем Краљевине Југославије. Е, госпођо Винавер, КПЈ и Јосип Броз Тито су 1945. године прогласили Народну Републику Србију са две покрајине Војводином и Косовом и Метохијом која и 2016. године  постоји.

*Пуковник ЈНА у пензији, вишегодишњи директор Војноисторијског архива, аутор низа књига о Јасеновцу

(Наставиће се)