Сведоци и творци историје ваздухопловства

Када су дошли на школовање, били су тек стасали дечаци. После четири године постали су подофицири ЈНА и послати су на службовање широм тадашње Југославије. Каријеру су провели у годинама бурног развоја авијације, радећи на различитим генерацијама летелица – од клипног авиона С-49 направљеног по узору на авионе из Другог светског рата, преко Ф-86 „сејбра“ и домаћих млазних авиона, па све до „мига 29”.

Неки од њих су прешли у цивилну авијацију, у земљи и иностранству, где су били уважени стручњаци. Многи су наставили школовање после чега су до пензије радили као официри ваздухопловно-техничке службе, па и као пилоти. Било је оних који су војску напустили и афирмисали се у другим професијама.


Владимир Рељић (у средини) са друговима 1956. фодине (Фото лична архива)

Реч је о Десетој класи Ваздухопловно-техничке подофицирске школе у Рајловцу и Подофицирске школе ваздухопловних специјалиста у Краљеву која обележава 60 година од завршетка школовања. По специјалности били су ваздухопловни механичари, електричари, инструментари, оружари...

Заставник прве класе у пензији Владимир Рељић (77), родом из Смоковића код Задра, истиче спасилачке акције у којима су, посебно као чланови посада хеликоптера, учествовали многи из ове генерације. Реч је о евакуацијама због поплава, снежних наноса... Били су ангажовани и на спасавању и санирању последица земљотреса у Скопљу 1963, Бањалуци 1969. и Црној Гори 1979. године. Далеко од пажње јавности, изводили су и сложене летове ради постављања електричних стубова у неприступачним пределима.

– Са посебним пијететом сећам се седморице мојих другова, посаде авиона АН-12, који су у децембру 1988. погинули приликом слетања на аеродром код Јеревана у Јерменији, носећи хуманитарну помоћ настрадалима у великом земљотресу – истиче Рељић који је као летач-механичар радио у специјалној јединици за превоз важних личности, на транспортним и путничким авионима, као и на хеликоптерима.

Пуковник у пензији Драгољуб Ђокић (78), родом из села Ћедовци код Соколца, каже да су смештајни капацитети у школи у Рајловцу били скромни, касарнски – у спаваоници је било по тридесет ученика.

– Гледано из данашњег времена, однос према нама је био строг, сада би се то звало дрил, међутим, тада је то било уобичајено. Ми смо изабрали војску и прихватили смо такав живот – прича Ђокић, показујући руком нацртан план школе, са смештајним објектима, радионицама и три авиона из Другог светског рата која су служила као учило.
Он је завршио Ваздухопловно-техничку академију, „испративши” скоро све авионе који су били у употреби у ЈНА, закључно са „мигом 29“. Рат у БиХ провео је у Главном штабу Војске Републике Српске.

Небојша Павковић (77), пуковник у пензији, пореклом је из Горњег Рајића код Новске. Имењак и презимењак бившег начелника Генералштаба ВЈ специјалиста је за радаре. Радио је на првим слетним радарима, претходно завршивши обуку у САД. Од 1977. радио је у Савезној управи за контролу лета и био је одговоран за слетне радаре на 26 аеродрома у СФРЈ.

– Као посебно драматичног тренутка у каријери сећам се када сам, било је то шездесетих година у Тузли, у сложеним метео условима успешно наводио на слетање ДЦ-3 који је остао са веома мало горива – каже Павковић који је, почетком ратних деведесетих, добровољно отишао да оспособи радар на аеродрому у Бањалуци.