Српски брак у две вере

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Скадар је колевка српског народа. Кроз векове је био барјак који се уздизао и окретао према Цетињу и Београду. У историји свеколиког српског народа, као и Срба у Албанији, Скадар је био и остао камен темељац националног, духовног и културног идентитета.

Скадар је град наше славе и страдања кроз векове. У новије доба све је кренуло кад су митрополит црногорско-приморски Амфилохије, свештеник Радомир Никчевић, Павле Брајовић и отпуштени професор српског језика из Никшића Светозар Ћираковић почели обнову српског језика и ћирилице у Скадру.

Било је то време кад су Срби у Албанији готово били заборавили свој матерњи језик.

„Почели смо с муком. Било је много тешко, али циљ да наша браћа и њихова деца знају српски језик помогао ми је да истрајем. Видите и сами, сада у Скадру, Вараки и другим местима у којима се срећете са Србима они с лакоћом говоре наш језик. Пре тога скоро да се нигде није чула српска реч”, прича нам у Враки, надомак Скадра, пред полазак за Фир професор Ћираковћ.

У Враки смо присуствовали литургији, на дан Успења Пресвете Богородице. Био је посебан доживљај присуствовати у Цркви Свете Тројице, са верним народом, богослужењу које је вршио свештеник Никчевић. Оно што је посебна радост јесте чињеница да су у цркви била најбројнија деца, која говоре српски, крсте се и причешћују. Она су добила на дар од митрополита Амфилохија и књиге за срећан почетак школске године. Све то је до пре десетак година било незамисливо.

Срби су увек спремни да пруже руку другоме. Тако је председник удружења „Розафа–Морача” Павле Брајовић притекао у помоћ на организовању и образовању српске заједнице у троуглу између Драча, Тиране и Валоне, у месту Рефли Милбофш, како би потомци Срба исламске вероисповести оживели традицију, језик, писмо и древне обичаје, онако како то годинама раде Срби из Садра и околине.

„За 50 година овде није било вере која смета некој другој. Поштовали смо се међусобно. Идемо у цркву и џамију за своје верске празнике, Божић и Бајрам. Верујемо да је срећа у заједништву”, каже Екрем. „Овде у Албанији ми имамо што нема нико на свету – блискост једног народа са две вере.”

А онда на трен застаде наш саговорник и изговара поруку коју моли да обавезно забележимо:

„Да је остао народ као овај овде, и даље би била она велика Југославија, јер само је један бог.”

А Срби муслимани и православци заједно славе, сватују, иду у школу, друже се и неретко склапају бракове.

„Ево, мој син је узео православку. Овде ко иде у цркву – иде. Ко иде у џамију – иде, а има доста оних који нигде не иду. То је овде нормално”, уверава нас председник удружења Јединство.

Према његовим речима, у граду Фиру има између две до четири хиљаде Срба мухамеданаца. Тај број није ни изблиза тачан јер, према његовим речима, „немали број је оних који се плаше да кажу да су Срби, јер би се то могло негативно одразити на њихово запослење, школовање и друго”.

„Сада овдашњи Срби добијају и држављанство Србије. Још има страха. Иде полако. Према проценама, данас у Албанији живи између 40 и 60.000 Срба, који ћуте и чекају боља времена”, завршава.

Сутра: Срби из Скадра траже обнову светиња и изградњу културног центра