Да Војводина постане житница Европе

Нови Сад – Генерације у Србији расле су у уверењу да Војводина може бити житница Европе. Али који су то важни, стратешки производи којима бисмо хранили и себе и, ето, те европске државе, генерације до данас нису јасно чуле. Пшеница, кукуруз и репа јесу у дугој традицији пољопривредне производње у Војводини. Земља и клима погодовале су томе, а питање је колико је у свему стратешког промишљања државе и њене аграрне политике.

Стручњаци који ове године предвиђају велики род кукуруза сматрају да та биљка може бити стратешки пољопривредни производ Србије. Али шта учинити с њим, извести га или прерађивати даље и користити за сточарство? Просечно се у Србији произведе шест милиона тона кукуруза, а ове године биће га знатно више.

Олга Чуровић из Пословног удружења за индустријско биље из Новог Сада каже да је, према њеним подацима с терена, реч о око осам милиона тона. Исто тако, она очекује и рекордни рок сунцокрета, око 700.000 тона, што је за 50.000 тона више од годишњег просека у Србији.

– Томе су највише погодовали климатски услови. Што се тиче аграрне политике државе, пошто смо прешли на капиталистички систем привређивања и овакво је стање у држави, сад се смањују средства за подстицаје, али оно што би могло да се уради јесте већа стимулација извоза у свим гранама. То би помогло – сматра Чуровићева.

Кукуруз, по њеним речима, за Србију као малу земљу јесте важан да би пољопривредна производња опстала, поготово сточарска и млекарство, а тражен је и као извозни производ.

Сваке године из Војводине стигне око четири милиона тона кукуруза, а половина од тога, наводи некадашњи председник Одбора за пољопривреду Привредне коморе Војводине Ђорђе Бугарин, потребна је за домаће потребе, док се остало може извести. И он рачуна да ће га ове године бити више. Србија ипак, по њему, нема стратешке производе у пољопривреди и све се „више-мање дешава случајно”, уз утицај климатских услова.

– Лоше се води аграрна политика. Чак и стратегија која постоји се не примењује. Увек ју је доносила влада, што је погрешно, јер се тако стратегија мења од једне до друге владе. То треба да буде скупштински акт који би био путоказ произвођачима. Овако, пољопривредници не могу да планирају на дужи рок, а када тога нема, онда нема ни стабилности у производњи, коју траже и они који увозе наше производе – истиче Бугарин.

Војвођанска јабука, по његовом мишљењу, има шансе да постане стратешки производ, јер се интензивно последњих година подижу засади, користе системи противградне заштите и наводњавања. Ту су, додаје Бугарин, држава и покрајина добро радиле.

Тачно је, каже ресорни покрајински секретар Вук Радојевић, да кукуруз има дугу традицију у Војводини и да се у знатној мери извози, али он мисли да би ефикасније било користити га за даљу прераду, како би се подигла сточарска производња.

– Осим у прерађивачке, неопходно је подстицати и у складиштене капацитете, како би произвођачи сами управљали својом судбином, могли да сачувају производе и касније их изнесу по повољнијим условима на тржиште – додаје Радојевић.

Уредница специјализованог портала за пољопривреду Агросмарт Слађана Глушчевић каже да Србија нема ни стратешки производ ни стратешке документе који би дефинисали који је то производ.

– Тимови стручњака пишу стратегије, а оне заврше у фиокама, последња само што је написана већ је неко закључио да не ваља и да ју је потребно мењати. А притом, све је то много коштало. Ако немамо пројекцију барем на десет година и ако се то што је написано не почне реализовати, наравно да неће бити резултата – наводи она.

Кукуруз је за њу прва асоцијација када се говори о стратешком производу, јер њега највише извозимо и на њему најбоље зарађујемо.

– Онда чујемо са свих страна оцене како то није паметно, како би требало тим кукурузом хранити свиње па правити кобасице и њих извозити. Наравно, не треба бити превише мудар да би се то закључило, али је то нажалост само још један списак лепих жеља јер очито већ годинама нисмо кадри да смањимо извоз сировине, а повећамо извоз производа с већим степеном прераде. Зато морамо прво да видимо шта смо способни да произведемо по конкурентној цени на светском тржишту, да постигнемо да тих производа имамо довољно и стално и да ли то онда имамо коме да продамо, па тек онда да улажемо у прерађивачке капацитете – закључује.

Соја, по њеном мишљењу, јесте биљка која има перспективу и даје пољопривредницима стабилност. Како каже, ухватила је корен, постала једна од водећих култура у Војводини, а ових дана, мада је то виђано и ранијих година, по њу долазе купци из Немачке, Аустрије и других земаља и плаћају је боље од домаћих купаца.

– Почетком ове недеље страни купци плаћали су је од 330 до 350 евра по тони, а наши откупљивачи дају 316 евра. Разлог због којег траже нашу соју је тај што она није генетски модификована и стога се добро котира. Ето, тај производ је један од оних којим би се требало стратешки бавити – процењује Слађана Глушчевић.

Када је реч о пшеници, Ђорђе Бугарин наводи да ту биљку имамо на око 600.000 хектара, од чега је половина у Војводини, где се годишње произведе око три милиона тона, од чега је половина довољна за домаће потребе.

– Проблем је што је пшеница врло нестабилна, немамо је разврстану по квалитету, а државу ништа не кошта да тражи откуп по квалитету. Овако, сви имају исту цену и мотивисани су да имају исти принос, али не и квалитет. То смањује шансу да Србија буде озбиљан извозник пшенице – додаје.

Под шећерном репом је, према подацима Бугарина, између 35.000 и 50.000 хектара, а Србија би ту, сматра, могла да има 100.000 хектара. – Разбијен је репродуктивни ланац, а власници шећерана су монополисти у тој пољопривредној производњи – наводи он и додаје да у тој области стабилност имају само велики произвођачи, с добром пољопривредном опремом, с обзиром на захтевност ове културе, а да они мањи тешко могу да изађу на крај с репом.