Корак по корак до доброг „немца”

Куповина половног аутомобила у Немачкој захтева обимне припреме и знатне пратеће трошкове који могу да премаше суму од хиљаду евра. Уз то и чињеницу да су возила у Србији јефтинија, поставља се логично питање зашто би неко уопште путовао у Минхен, Франкфурт или неки други немачки град да купи аутомобил.

Многи наши суграђани ипак се одлучују на тај корак.

Први и основни разлог за то је чињеница да у Немачкој углавном нема махинација са возилима. За разлику од Италије или Аустрије, тамо је готово незамисливо да претходни власник врати километражу или замаскира трагове хаварије. Осим тога, Немци аутомобиле одржавају у предвиђеним сервисним интервалима и свако возило поседује уредну документацију са списком радова, уз обавезан печат мајстора. У Немачкој такође нема лоших делова, путеви и гориво су много бољи него код нас, а све то, возачи ће се сложити, утиче на дуговечност аутомобила.

– Месецима сам пратио и упоређивао цене аутомобила у Србији и Немачкој. Код нас су возила јефтинија од 10 до 20 одсто, али готово сва која сам погледао имала су недостатке. Или су хаварисана и фарбана, трапови дотрајали, а мотори запуштени. Сервисни подаци углавном не постојe, тако да је вероватно да ћете купити лоше возило при чему на пример сервис турбине или замена сета квачила са пливајућим замајцем кошта више стотина евра – објашњава Дејан Илић из Београда који је прошле недеље у граду Сулу, у Тирингији, купио аутомобил стар четири године.

Прво на интернет, па на пут

Куповина возила у Немачкој почиње претрагом на интернету. После сужавања избора на аутомобил који највише одговара захтевима купца, следи успостављање контакта са продавцем – мејлом или телефоном, могућа је резервација возила, при чему поједини продавци траже уплату кауције од неколико стотина евра, као доказ да је купац озбиљан. У случају да се он појави, али ипак одустане од пазара, кауција се враћа.

Пут у Немачку кошта од 80 евра аутобусом, па до просечно 350 евра авионом. То су трошкови тек до неког већег града где су цене возила по правилу 10 до 20 одсто више него у унутрашњости. И трошкови пута у локалу нису јефтини – вожња таксијем од 18 километара износи 40 евра, док за дужи пут и изнајмљивање мањег аутомобила треба дати и до 130 евра, плус гориво. Двокреветна соба у скромнијем хотелу кошта 50 евра, уз доплату од осам евра по особи за доручак.

По доласку на плац половних аутомобила (већина Немаца продају старих возила препушта специјализованим продавцима), уз визуелни преглед и проверу документације могућа је и пробна вожња. Углавном је дозвољена пробна вожња, уз обавезно остављање пасоша као залог да ће аутомобил бити враћен или покривена евентуална штета.

Ценкање дозвољено

Продавац се неће наљутити ако купац затражи попуст – то је саставни део бизниса. Озбиљан трговац се максимално ограђује и наглашава да купац узима оно што види и проба. Не зато што покушава да нешто сакрије, већ зато што код половних возила нема гаранције.

– Продавац је цену спустио за 200 евра. Али, термини у царини која оверава извозна документа су за тај дан већ били попуњени, тако да сам морао да преспавам једну ноћ. Трошкове хотела, таксија и хране покрио је попуст – објашњава Илић.

Продавац припрема уговор и пратећа документа и то се по правилу не наплаћује.  Купац плаћа пун износ вредности возила у Немачкој, у који је укључен и порез од 19 одсто. Пошто возило напусти Европску унију, уз црвени царински печат који се добија на последњем граничном прелазу у ЕУ, купац може продавцу електронском поштом да достави скенирани документ. Затим на банковни рачун новог власника аутомобила „леже” вредност у висини пореза.

Купац плаћа привремене, „цол” регистарске ознаке, са роком важности од 15 или 30 дана – за двонедељне таблице треба издвојити нешто више од 200 евра.

У цену возила улазе и трошкови повратка. У зависности од удаљености и пута од најмање хиљаду километара, то кошта од 150 евра па навише, само за гориво. Путарина у Немачкој се не наплаћује, док вињета у Аустрији кошта 8,5, Мађарској 14, а у Словенији 15 евра. Ако пут води преко Аустрије (Линца и Граца), ту треба урачунати и нешто мање од 15 евра за пролазак кроз тунеле. Путарина од Загреба до Београда кошта 16,5 евра.

Уз све то треба нешто и појести – хамбургер са помфритом и чаша газираног сока на одморишту на ауто-путу у Немачкој кошта 9 евра. Литарска флаша воде на бензинској пумпи у Аустрији стаје од 0,70 до 1,3, а сок од пола литра је 0,6 евра.

По доласку на последњи гранични прелаз у саставу ЕУ, власник аутомобила на царини тражи већ поменути црвени печат за извозну декларацију. На уласку у Србију, возило се упућује на посебни прелаз где власник мора да ангажује шпедитера који, за око 2.500 динара, припрема документа за нашу царину. Уз „генералије” о аутомобилу, ту се уписује и километража (цариник обавезно лично проверава) на основу које се, између осталог, одређује вредност возила. Потом, возилу је омогућен улазак у нашу земљу где ће власник покренути поступак царињења и, даље, регистрације.

Град подигао цене

Велетрговци у Немачкој најављују раст цена возила од најмање десет одсто. Разлог за то су велике штете које су прошле године претрпели услед града који је само у Баварској, која је најугроженија, оштетио више десетина хиљада возила.

Већина аутомобила излупаних градом заврши на простору бивше Југославије, Бугарске, Румуније, Пољске и Украјине где локални препродавци испеглају и зафарбају оштећења.