Ципеле и ракија за Меланију Трамп

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка

Ба­ња­лу­ка – Је­дан нео­би­чан па­кет оти­шао је из Ба­ња­лу­ке за Аме­ри­ку. Ме­ђу ми­ли­о­ни­ма по­шиљ­ки ко­је пре­ле­ћу Атлан­тик по­себ­ност ове не кри­је се то­ли­ко у са­др­жа­ју, ко­ли­ко у сим­бо­ли­ци, али и ко­нач­ном од­ре­ди­шту – адре­си по­тен­ци­јал­не пр­ве да­ме САД. Јед­на ба­ња­луч­ка фир­ма ци­пе­ла про­це­ни­ла је да је зго­дан тре­ну­так да Ме­ла­ни­ји Трамп, су­пру­зи кан­ди­да­та за пред­сед­ни­ка САД До­нал­да Трам­па, по­ша­ље два па­ра жен­ских ци­пе­ла из вла­сти­тих по­го­на и уз то као пра­те­ћи по­клон – па­кет до­ма­ће ра­ки­је. На­ме­ра им, твр­де, ни­је свр­ста­ва­ње у те­сној из­бор­ној утак­ми­ци.

О то­ме не во­де бри­гу. Реч је, по­ја­шња­ва­ју, о чи­ну со­ли­дар­но­сти са оним што је про­жи­ве­ла Ме­ла­ни­ја Трамп и још по­не­чем. Ко­ли­ко год твр­ди­ли су­прот­но, те­шко је, ме­ђу­тим, оте­ти се ути­ску да по­клон ни­је ујед­но и гест по­др­шке Трам­по­вој кам­па­њи у тр­ци за Бе­лу ку­ћу. Ипак, Ма­рин­ко Уми­че­вић, тех­нич­ки ди­рек­тор фа­бри­ке „Бе­ма”, уве­ра­ва да је овај по­клон са­мо срп­ски од­го­вор на „пр­ља­ву кам­па­њу” про­тив „зе­мља­ки­ње” Ме­ла­ни­је Трамп, ко­ја је ро­ђе­на у Сло­ве­ни­ји.

„То је наш од­го­вор на пр­ља­ве ко­мен­та­ре ко­ји­ма је из­ло­же­на као су­пру­га и мај­ка. На­рав­но, не са­мо то. Ука­за­ла се при­ли­ка и да, на при­мер, по­ја­сним не­ке ства­ри јед­ној свет­ској аген­ци­ји, ко­ја је, уз пи­та­ње ’ко­ли­ко тре­ба’, по­ну­ди­ла но­вац да пр­ва фо­то­гра­фи­ше наш по­клон. Ре­као сам: Па ви­ди­те, код вас је све у нов­цу, то је раз­ли­ка из­ме­ђу вас и нас. Код нас се не гле­да баш све кроз но­вац, има по­не­што у ду­ши и обра­зу”, ве­ли Уми­че­вић. 

По­ну­кан је, ка­же, био по­нај­ви­ше и због то­га што Клин­то­но­ва ни­је осу­ди­ла на­па­де на Ме­ла­ни­ју Трамп, иако је и са­ма до­ста то­га слич­ног про­жи­ве­ла. „Као же­на, тре­ба­ло је то да ура­ди. Као чо­век на че­лу ко­лек­ти­ва у ком ра­ди пре­ко 1.100 же­на мо­рао сам од­ре­а­го­ва­ти. Де­лом и из ина­та, чи­ме се ми Ср­би не­рет­ко ру­ко­во­ди­мо, од­лу­чио сам да на­пра­ви­мо два па­ра ци­пе­ла за Ме­ла­ни­ју. Она је же­на са на­ших про­сто­ра, па сам из­ра­зио и на­ду да ће на­по­кон до­не­ти ту ма­сли­но­ву гран­чи­цу и на­ма ова­мо на Бал­кан. До­ста нам је ви­ше ма­ча и ог­ња, што смо по­себ­но осе­ти­ли ми Ср­би. Ве­ру­јем у бо­ља вре­ме­на, по­себ­но ако у Бе­лу ку­ћу уше­та же­на чи­ји је отац био ко­му­ни­ста и ко­ја је по­ре­клом с на­ших про­сто­ра, па још у на­шим ци­пе­ли­ца­ма. Реч је о јед­ној че­сти­тој по­ро­ди­ци”, на­во­ди.

Ци­пе­ле, два раз­ли­чи­та па­ра, до Ме­ла­ни­је Трамп сти­ћи ће бр­зом по­штом. У злат­ном па­ру ци­пе­ла са ва­зду­ша­стим ђо­ном Трам­по­ва би, пре­ма же­ља­ма из Ба­ња­лу­ке, тре­ба­ло лак­ше да пра­ти су­пру­га у кам­па­њи по Аме­ри­ци. Бе­ле ци­пе­ле су, на­да­ју се, за њен „три­јум­фал­ни ула­зак у Бе­лу ку­ћу”. Ка­лу­пе за ци­пе­ле на­пра­ви­ла је фа­бри­ка из Ме­ла­ни­ји­ног род­ног ме­ста Сев­ни­це, из Сло­ве­ни­је, а на њи­ма су ра­ди­ли ди­зај­не­ри „Бе­ме”. Уми­че­вић је о ба­ња­луч­кој „да­ре­жљи­во­сти” го­во­рио и за аген­ци­ју Рој­терс. „На­да­мо се да ће Аме­ри­ка пре­ста­ти да бу­де свет­ски по­ли­ца­јац. На­да­мо се при­ја­тељ­ству из САД у бу­дућ­но­сти уме­сто бом­би ко­је су Ср­би до­би­ли од Би­ла Клин­то­на.”

На уло­шку ци­пе­ла из­ра­ђен је мо­тив зми­јањ­ског ве­за, чу­ве­ног ве­за бо­га­тог ор­на­мен­ти­ма и по­себ­ним ко­ло­ри­том ко­ји по­ти­че са Зми­ја­ња, по­ред Ба­ња­лу­ке. Зми­јањ­ски вез је не­дав­но увр­шен на Уне­ско­ву ли­сту. Ово ни­је пр­ва ова­ква ак­ци­ја, јер су из „Бе­ме” и ра­ни­је сла­ли ци­пе­ле ши­ром све­та. Је­дан­пут за ру­да­ре у Чи­ле, по­што их је за­де­си­ла не­сре­ћа, ка­да је је­дан пар оти­шао и пред­сед­ни­ку те зе­мље.

„Та­да сам по­ста­вио пи­та­ње за­што се свет ује­ди­ни са­мо кад се де­си не­ка ка­та­стро­фа, док без­ма­ло по­ло­ви­на чо­ве­чан­ства гла­ду­је.” И Сте­фан Ђо­ко­вић, син те­ни­се­ра Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа, та­ко­ђе је по ро­ђе­њу до­био ба­ња­луч­ке ци­пе­ли­це. А бу­ду­ћи да „По­ли­ти­ку”, ко­ју, осим што је ње­го­во ре­дов­но шти­во, сма­тра на­да­ле­ко нај­бо­љим и нај­у­глед­ни­јим ли­стом, Уми­че­вић до­не­кле ша­љи­во от­кри­ва и јед­ну по­тен­ци­јал­ну „екс­клу­зи­ву”: „Сле­де­ћа два па­ра ци­пе­ла ша­љем – Ву­чи­ћу и Ми­ла­но­ви­ћу, не ула­зе­ћи у то ко у од­но­си­ма из­ме­ђу две зе­мље пр­ви про­во­ци­ра, ко ви­ше пот­па­љу­је, ру­ко­во­де­ћи се на­ме­ром да тим ге­стом ука­жем да је до­ста ви­ше овог из­ну­ри­ва­ња и тре­ба да ста­ви­мо тач­ку на про­шлост, окре­не­мо се жи­во­ту и ра­ду, оном ле­пом што по­сто­ји у на­шим љу­ди­ма и чи­ме смо окру­же­ни. Пред­ло­жи­ћу да обо­ји­ца про­но­са­ју ци­пе­ле по се­дам да­на, а по­том да их ма­ло за­ме­не. Уви­де­ће не­ке ства­ри.”