​Европа пуца на Ламаншу

Енглези су не тако давно прелазили Ламанш да би у Француској на једнодневној шопинг тури купили све оно што је скупље и лошије у Лондону него у суседству. Француска лука Кале за Британце је била оно што је за Југословене био Трст или за Норвежане шведски град Гетеборг. Пиво, вино, сиреви, гушчија паштета, добар провод, живописни кафићи, шик продавнице. Данас медији упозоравају Британце да је Сирија боље место за провод од Калеа.

„Када стигнете у Француску, наићи ћете на Мухамеда, Тарика и Абдулаха како вире иза сваког жбуна”, речи су једног од конзервативних таблоидних британских коментатора, који је изгубио и минималну дозу политичке коректности када говори о муслиманским мигрантима.

Слике из Калеа личе на све само не на богату и уређену Европу. У Џунгли, мигрантском насељу чији је јужни део у марту размонтиран, сада се на мањем простору скупило 9.000 миграната, док се прошлог лета дизала узбуна кад их је било близу 4.000. Трговци су одавно изгубили своју зараду, па су се придружили камионџијама и препречили путеве до луке и Евротунела у знак протеста што, упркос обећањима, Џунгла у Калеу постаје све насељенија и опаснија уместо да се збрише. Демонстранте предводи градоначелница Калеа Наташа Бушар. Она не припада екстремном Националном фронту, већ Републиканцима, са чијег се чела недавно повукао Саркози како би се поново кандидовао за председника Француске следеће године. Овај политичар припада партији десног центра, али се, по реторици и претњама које изриче на рачун миграната, чини да ће се ускоро учланити у Национални фронт Марин ле Пен. Прекјуче је, испровоциран протестима камионџија, обећао да ће првог дана свог председниковања отићи у Британију и захтевати да се цела Џунгла пресели на њихову територију.

„Пошто сви ови странци у Калеу хоће да иду у Британију, ја ћу од својих енглеских пријатеља тражити да ове захтеве процесуирају у својој земљи у камповима за мигранте које су затворили.”

Британцима, наравно, не пада на памет да дозволе улазак новог контигента миграната, поготово не сада када у брегзиташкој грозници после гласања на референдуму читави тимови смишљају како да се отарасе досељеника из земаља чланица ЕУ који су до сада ту могли да раде и живе. Али ни Французи више нису спремни да трпе мигранте, који уосталом ни не желе да се настане у Француској.

Откад је пре петнаестак година почела насељавање миграната у Калеу, нације са две обале Ламанша све се чешће сукобљавају. Међусобна оптуживања одувек су постојала. Лондон замера Паризу све и свашта од тога да толерише сексуална напаствовања својих политичара до тога да хоће да отме новац од вредних богаташа како би га поклонио „нерадницима” у виду неразумних социјалних бенефиција. Французи се исмејавају са енглеском монархијом, њиховим политичарима замерају што су снисходљиви према великом брату са друге стране Атлантика.

Али откад је Британија гласала за излазак из ЕУ, Париз све чешће помиње да би требало ревидирати или чак и укинути реципрочни уговор о цариницима и полицији. По том споразуму између Лондона и Париза, британска полиција прегледа пасоше на француској територији, у Калеу, док њихове француске колеге контролишу улазак странаца, већ у Доверу, у луци са британске стране. Тај уговор, како се види, више одговара Лондону, а све мање Паризу. Много је мање миграната који прелазе Ламанш из Британије него оних који би на Острво хтели по сваку цену да уђу из Француске.

Бивши амбасадор Краљевства у Паризу Питер Рикетс упозорио је у понедељак своје суграђане да ће, победи ли десница на председничким изборима следеће године, Лондон морати врло озбиљно и тешко да преговара са Паризом око реципрочног уговора о царинској контроли и прегледу странаца.

Можда је за дипломатске преговоре већ касно, не само зато што су Британци одлучили да изађу из ЕУ, па их сада све чланице пожурују да то што пре учине, како Брисел не би био закочен у свом раду, већ и зато што би и Париз могао да пође за примером својих суседа. Марин ле Пен је обећала да ће, буде ли постала председница, организовати референдум о „фрегзиту”. Десничарска лидерка се нада да ће и „Француска повратити своју независност и слободу”.

При доброј видљивости, из Калеа се могу у даљини назрети стене на енглеској обали у околини Довера. Ширина Ламанша је свега 34 километра. Толика је удаљеност између Европе и британског краљевства. За мигранте је то непремостива препрека, баш због уговора две земље да на све могуће начине, жицама, псима, прегледима, полицијом и неретко војском онемогућавају њихов прелазак.

У прошлости је, међутим, тридесет хиљада војника под командом краља Едварда лако савладала француски отпор и запосела Кале (1346). Кале је био под Енглезима више од сто година и служио им као испостава енглеске индустрије вуне и других грана привреде на европском континенту.

Рано је и натегнуто предвиђати да ће се далека историја поновити на сличан начин. Али не може се очекивати ни од француских политичара да трпе притиске са свих страна само да би заштитили Британију од сувишних миграната. Само пре годину дана када се током лета разбуктала криза у Калеу, звецкало се увредама са обе обале Ламанша. Тадашња министарка унутрашњих послова Тереза Меј предложила је чак да се британски војници пошаљу у Кале како би онемогућили мигранте да крену на другу страну. Сада је Тереза Меј премијерка која кормилари британским „брегзитом”. Бије је глас да је недовољно жустра, јер је гласала за останак своје земље у ЕУ. Да ли јој још увек пада на памет идеја коју је изговорила пре годину дана? То ће вероватно зависити од тога колико дуго ће Французи моћи да држе под контролом навалу миграната на Ламанш.