Дејмијан Херст и политичке елите

Било је неизбежно да изложба коју је организовао новосадски музеј савремене уметности буде извор многобројних контроверзи: музеј је одлучио да у госте позове Дејмијана Херста. Каријера овог британског уметника увелико је рефлексија и новије британске политичке динамике: зајахао је на таласу комодификације, приватизације, разарања државе благостања, а производио је уметност прилагођену тренду комодитизације: такву да јој је једини циљ било да буде продата. Стога она и делује унеколико банално: овце, краве, свиње искасапљене напола па зароњене у формалдехид и слично. Превише би било захтевати неко дубље значење или, недајбоже, политички ангажман: Херст је startist и најбољи пример за оно банално разумевање по којем савремену уметност чини ексцентрични уметник који бесмислено набацује глупости на површину и онда то зове уметношћу.

Стога изгледа сасвим логично да баш садашња политичка елита – која по свему судећи стварност схвата википедијски а економију либертаријански – уметност схвати кафански те, не питајући за цену, у госте позове прво име које изађе на претраживачу када укуцате „популарни уметник”. Но, ако мислимо да новосадски челници (јер без њиховог аминовања овога не би ни било) немају појма о уметности већ само изгуглају и окрену први број, омашићемо централну проблематику. Јер изгледа да баш Херст на неки начин одражава кључне трендове садашње политичке елите, а она се у уметност и трендове, изгледа, разуме сасвим добро.

У питању је наиме уметник који најбоље отеловљује не само процес банализације уметности већ далеко више главни ток економског догматизма последњих деценија. Економија/уметност је продати – све остало је вишак – као што власници капитала економију виде првенствено као способност да некоме увале производ, ниподаштавајући све остало у процесу производње (раднике). Тако је једини посао уметника да прода – посао који уједно функционише и као доказ успешности. Формула Херстовог успеха је релативно једноставна: то је уметник који је своју каријеру изградио на непрестаном брендирању и само-ре-брендирању које је испражњено било каквог садржаја, али је у историјском контексту било корисно јер је одговарало на разноврсне потребе крупног капитала:

– Имати његово дело је fancy па су његови главни купци били јапи скоројевићи који су лову намлатили у приватизационим таласима – које је започела Маргарет Тачер а сивоњски наставио Блер – не би ли пазареним уметничким делима окитили новостечени статус и прикрили стрвождерско порекло свог капитала.

– Одговорио је и на потребе за приватизацијом и комодификацијом (музејских и галеријских) простора који су се иначе сматрали (и финансирали) као јавна добра: када су уметност и култура на продају, онда нису свачији.

– Тренд комодитизације је и политички пацификовао уметност (ако се прави само за продају, уметност се не може правити да би била друштвена критика).

Стога је једноставно назрети и разлоге због којих га удомљава наша политичка елита која је своју каријеру изградила на само-ре-брендирању сопственог испразног политичког наступа. У таквој ситуацији, имати Херста за госта је фенси, бити виђени гост на његовој изложби је престиж који има потенцијал да окити скоројевићки статус гостију и сакрије сумњиву историју тог статуса. А са Херстом је дошло и својеврсно приватно-јавно партнерство: приватно обезбеђење (шта ће музеју избацивачи?) из једног јавног простора избацило је људе који су желели да искажу свој протест против скандалозне чињенице да је музеј за долазак ове звезде издвојио огромну количину новца (приватизација, изгледа, дисциплинује јавно мњење успешније од аутократског режима).

Магистар политикологије