Откуд мечке у Драгачеву

Гуча, варошица под Јелицом до које ни честитог пута није било, па се од Чачка до ње „путовало” колико и до Београда, центар је Драгачева, лепог али дозлабога запостављеног кутка Србије. Пакосници су измислили како је то последица „погрешног избора стране” током последњег светског покоља, што и не мора бити далеко од истине.

Јер, кад је грунула она сила, честити Драгачевци верни традицији одмах су кренули да бране земљу, не сачекавши 7. јул. А шта је било после – зна се: од свих старозаветних прича она о Каину и Авељу код нас је засејана на најплоднијем тлу.

Тек доцније смишљен је Драгачевски сабор трубача, па је све кренуло друкчијим током. Иако се Гуча први пут спомиње у некој турској вакуфнами из 1476. године као центар Драгачева, рашчула се и изван атара тек сада, кад се у њој окупља по неколико стотина хиљада душа из Србије и расејања и странаца из држава насталих на остацима негдашње Југославије, из Европе и прекоморских земаља.

– Неће бити да се за нас зна једино по Сабору – ускопистио се Славко Царевић, звани Цар. – Наш крај се пре свега рашчуо по ловишту и ловачком удружењу које постоји од 1902. године.

Према неким подацима, које нисмо успели да документујемо, почело је с радом још 1884. године, па испада да је једно од најстаријих у Србији, али како нема писаних доказа, тешка срца рачунамо да је осамнаест година млађе.

Имамо и манастире Вазнесење, Ваведење, Сретење, Преображење, Стјеник, и онај посвећен Светој Тројици. Јесте да они припадају низу осталих у Овчарско-кабларској клисури, нашој Светој гори, али су и у Драгачеву! На све то, овдашњи житељи су као душа. Поносни смо на њих, на традицију и на наше претке, а за оволицни крај, куд ћеш више?

Славко је потпредседник и ветеринарски техничар Ловачког удружења. Тим редом. А, потпредседник је међу овдашњим ловцима највише звање.

– Откако нас је пре две године напустио Миленко Рудинац, немамо председника – објаснио је. – Њега би мало ко могао и умео да одмени, па ће то место остати упражњено ко зна докле. Могли смо комотно одмах да га произведемо у доживотног председника, њему би то, за разлику од других, истински пристајало.Наш Ловачки дом у селу Горњи Дубац назвали смо по њему, а крај њега ћемо му поставити и споменик. Поштено га је заслужио.

Ловачко удружење састоји се од шест друштава, и то Вича, Горачићи, Гуча, Каона, Котража и Лучани. Ови из Гуче „постројавају се” раном зором у Ивановој кафани „Шест фењера”, у самом центру варошице, која би због тога могла да се назове и „Ловачки састанак”.

Речени Иван је посебна прича: он је ваљда једини кафеџија под капом небеском који се рукује са својим гостима, док се са сваким другим и изљуби.Помислио би неко да су блиска фамилија. Оно, као да јесу. Јер ловци су, и иначе, чудан сој.

Чудима, заправо, никад краја. На пример, ни покојни Миленко, ни Цар, никад у овом ловишту нису одстрелили срндаћа или срну... иако располажу с више од хиљаду петсто грла.Због тога су с њима збијали шалу да „шетају пушке”. Какви су, онда, то ловци?

– Крајем деведесетих година, кад је Миленко дошао на чело Удружења, затекао је ловиште тако рећи празно – прича Цар. – Лупио је песницом о сто и рекао: „Доста смо криволовили, од сада ћемо домаћински. И одмах је себи наменио мисију да га напуни. Ништа теже. „Нова младост” ловишта почела је после 2000. године, а колико је Миленко био посвећен том задатку, може да укаже то што је одмах крај куће тетка Росе, своје мајке, оградио седамнаест хектара за прихват нових животиња, за такозвану високу дивљач, а уз њега и један мањи простор за ланад и друге малишане. Могла је тетка Роса да нас најури кад год је хтела, међутим и она се посветила том сизифовском послу, иако је добрано зашла у године. Свака јој част. Па она је најјачи управник ловишта! Кад су једном у то наше „прихватилиште” упали изгладнели пси и напали дивљач не бирајући, тетка Роса је улетела међу њих и разјурила их, а за то је потребна мушка храброст. Иначе, то смо радили све до Миленковог прераног одласка, па зато и нисмо пуцали. Јер, не иде да истовремено пуниш ловиште и да га празниш.

Рече још да се тај њихов посао стручно назива реинтродукција, али кад би то споменули неком у Гучи ко зна шта би помислио. Можда би пала крв?

– А да смо га радили како ваља може да посведочи то што имамо чак и десетак медведа – испрсио се Цар као да их је лично довукао у Драгачево. – Одакле су дошли, не знам, вероватно с Таре јер они су велике скитнице, али одомаћили су се код нас. Могуће због хранилишта, заправо због доступности хране? Ваздан их се врзма око хранилишта бар двоје-троје. Да споменем само да је тетка Роса замерала сину једино то што је овде запатио мечке, то јој се из неког волшебног разлога није допадало. Можда јер је имала свог љубимца срндаћа Петронија, којег је сама отхранила, а он јој је узвратио долазећи јој сваки дан до куће да је „поздрави”. Хтели смо ономад да јој уручимо златни орден Ловачког савеза Србије, али се Миленко успротивио, па нисмо.

Ловиште се простире на нешто мање од четрдесет хиљада хектара и, уз један прави, асфалтирани, премрежено је са сијасет шумских путева које су прокрчили људи из шумског газдинства или утабали ловци. Шума је махом букова, па се уз пут често наиђе на ћумурџије. Све их је мање, али има их. Ту су и ловачке чеке: од озиданих, у којима се може и ноћити, до склепаних, до којих се могу узверати једино највештији. Е, свака им част.

Предвече се у Драгачеву дознаје још једна важна истина. До те мере су срдачни и гостољубиви да је овамо лакше доћи, него отићи, а свако хватање за буђелар честити домаћини доживљавају као најтежу увреду... бар док није Сабор, али на њему други коло воде.