Србија на мети служби

Да шпијун може да буде свако уверили смо се недавним хапшењем Чеде Чоловића. Судећи по фотографији објављеној у медијима, Чоловић заиста не изгледа као холивудски глумац Пирс Броснан у улози чувеног Агента 007, како углавном замишљамо припаднике тајних служби. Чак ни породица овог Србина из Дрниша и након његовог признања и осуде за шпијунажу не верује да је у кући имала агента безбедносне службе. И то, чини се, ни мање ни више него хрватске.

Осим што су разбијене предрасуде о томе како би агент безбедносне службе требало да изгледа, такозвана афера „шпијун” отворила је бројна питања. Наиме, Безбедносно-информативна агенција (БИА) ухапсила је шпијуна, што се у пракси ретко дешава. „Политикини” саговорници из безбедносних служби уверавају да је хапшење тајног агента крајња мера. Заправо је суштина њиховог посла праћење рада страних шпијуна зарад добијања информација.

У том смислу највише копка чињеница да се ово хапшење догодило у јеку политичих тензија између Хрватске и Србије, али и непосредно пре избора у Хрватској. С друге стране, пак, Момир Булатовић, некадашњи директор Војно-безбедносне агенције (ВБА), сматра да се не може бирати моменат за овакво хапшење, већ да он зависи од створених услова за то. Ту ваља подсетити и на изјаву министра полиције, Небојше Стефановића да заштита интереса наше земље не може да буде ремећење односа.

Овај случај специфичан је и по томе што је судски епилог уследио после само пет дана. Дакле, дилеме да ли је шпијунаже било – нема. Чоловић је признао кривично дело за које је осумњичен и заузврат добио казну од три године робије. О томе шта је конкретно шпијун признао постоје само спекулације. Овај српски и хрватски држављанин наводно је хрватској обавештајној служби достављао податке о локацијама на којима су били некадашњи официри ЈНА и официри Војске Српске Крајине, на основу чега је касније хрватско тужилаштво подизало оптужнице против неких официра.

Колико је овај пензионисани официр и некадашњи заповедник Војске Републике Српске Крајине био безбедносно опасан? Шта је показало његово хапшење? И коначно, колико тајних служби делује у Србији, које су најактивније и због чега?

Да је у случају Чоловића реч о нижем типу шпијунаже који није посебан сам по себи, али да је свакако синдром стања шта се све ради у нашем суседству када је реч о Србији, за „Политику” оцењује Андреја Савић, професор на Факултету за дипломатију и безбедност. Савић, који је био први директор Безбедносно-информативне агенције (БИА), наводи да је после деведесетих година прошлог века наша држава постала објекат појачаног интересовања страних служби. У томе се, тврди, посебно истиче хрватска обавештајна агенција.

Са Савићем је сагласан и Милан Мијалковски, професор Факултета безбедности у пензији. Мијалковски за „Политику” тврди да је наша држава одувек мета стране шпијунаже, али и да су од распада Југославије такође најактивнији Хрвати.

„Србија је премрежена хрватским шпијунима, а основни метод врбовања свих Срба из Хрватске је уцена”, уверава Мијалковски.

Спекулише се да је Чоловић врбован тако што је прихватио понуду хрватских обавештајних служби како би избегао да против њега буде подигнута оптужница за наводне ратне злочине.

Момир Стојановић, некадашњи директор Војно-безбедносне агенције (ВБА), оцењује да је у последњем случају није реч о индивидуалном хапшењу, већ о откривању целе мреже која је била с Чоловићем. Иза активности хрватске обавештајне службе на Балкану, напомиње Стојановић, редовно стоји активност немачке обавештајне службе.

„У многим случајевима на којима су у прошлости службе безбедности радиле, виделе су директну везу између хрватске и немачке обавештајне службе, макар кад је била у питању активност према Републици Србији”, напомиње некадашњи први човек ВБА.

Наши саговорници сагласни су у оцени да је Србија врло интересантна страним службама, а да се шпијунажа нарочито појачала почетком распада Југославије, од 1990. године.

„Београд је као балканска престоница заправо својеврсна осматрачница одакле се обављају безбедносне процене у односу на читав регион”, сматра Андреја Савић. Он наводи да је Србија објекат интересовања свих релевантних обавештајних система. Најактивније у том смислу су, каже Савић, државе квинте – САД, Британија, Немачка, Италија и Француска.

„Оне имају одређене интересе у свету безбедности, нарочито када је у питању контрола, праћење и уређивање стања на Балкану. Ту се подразумевају и покушаји да се утиче на измене Закона о полицији, моделирање закона о обавештајно-безбедносним службама, уређивање војске по стандардима НАТО-а, без обзира на то што Србија има самопрокламовану војну неутралност”, објашњава некадашњи шеф БИА.  

Милан Мијалковски сматра да најмање 50 држава шпијунски делује у Србији, а да се њихова активност нарочито појачала после НАТО бомбардовања 1999. године, од када је КиМ стављен под међународни протекторат.

„Војну мисију Кфора су чинили контингенти из тридесетак земаља. Правило је да се појачава шпијунажа државе која шаље контингент у војну мисију у неку земљу”, објашњава Мијалковски.

Шпијунажа је, тврди он, углавном усмерена на истраживање морала, личног идентитета и карактеристика сваког појединца. Првенствено се, уверава професор у пензији, истражују особе које се налазе у систему власти, у кључним областима друштвеног живота које су од виталног значаја за опстанак и одрживи развој Србије. Мијалковски наводи да сваки човек, било да је државни функционер, било политичар или генерал, има неке слабости и тајне које крије, нарочито ако је учинио или чини нешто противзаконито или аморално. Службе, појашњава, тај податак користе да ту особу уцењују и врбују га у агентуру, чиме проширују, продубљују и оснажују шпијунску мрежу.

„Циљ им је да утичу на догађаје и на доношење одлука које се тичу безбедности Србије и да опструирају или саботирају одлуке о реализацији неког задатка. Оне прате потезе спољне политике, питање одбране и реформе војске”, наводи Милан Мијалковски.

Да ли су шпијуни превазиђени

Шпијунажа је најстарији занат и постоји и даље као обавештајна делатност у којој се користе агенти. Међутим, каже Андреја Савић, у односу на број података које релевантне службе прикупљају у свету доминантна је техничко-технолошка компонента. Три према један је однос у корист информација прикупљених технолошким методама у односу на податке које прикупи шпијун. 

„Шпијунажа је метафора за коришћење живих људских ресурса. Она није напуштена, користи се и даље, али у садејству са информацијама које се прикупљају техничко-технолошким методама”, закључује Андреја Савић.

Британска служба МИ-6 најактивнија

Простор Западног Балкана је стратешка раскрсница између Европе и Блиског Истока важна и логично да су присутне све водеће службе. Од Другог светског рата до данас најприсутнија је британска обавештајна служба МИ-6 која је традиционално добро позиционирана на простору Западног Балкана па самим тим и у Србији. Затим ту су немачка БНД, америчка ЦИА, као и обавештајна служба Турске. Према нашој земљи обавештајну активност спроводе обавештајне службе свих суседних земља, а најинтензивније су Хрватска и Бугарска.