Крај „америчког сна”

„Амерички сан” је ствар прошлости. Његова неефикасност данас је видљивија него икада. Бесмислени ратови свуда по свету, посебно на Блиском истоку, зависност од нафте из туђих земаља, пропаст радничке класе, успон бирократије и разних банкарских мешетара... Све то данас је видљивије него икада раније”, објашњава суштину своје поезије амерички кантаутор Џон Кугар Меленкамп (John Cougar Mellencamp). А као човек рођен 1951, у Сејмору, у држави Индијани, имао је прилику да на сопственим леђима осети све оно кроз шта је најмоћнија сила запада пролазила у протеклих више од пола века.

У његовој композицији „Тренуци за памћење” („Minutes To Memories”) снимљеној 1985. и објављеној на албуму „Страшило” („Scarecrow”), кроз речи остарелог путника пред нашим очима се одвија филм о лаганом али неумитном замирању једне велике државе у коју су безбројни досељеници из Европе и других делова света веровали као у – „острво слободе”. Место на којем ће пронаћи сопствени мир, добити шансу да учине нешто вредно, једнако за себе као и за своје потомке, па и човечанство у целини. Где ће стварати генерације оних који ће размишљати на другачији, бољи начин од онога на који су размишљали њихови преци, изникли на европској цивилизацији обележеној непрестаним ратовима и освајањима...
„Ја сам од оних који су истрошени изнутра. Целога живота радио сам у челичанама у Герију. Као и мој отац пре мене, градили смо ову земљу. Сада ми је седамдесетседма и нека ми је Бог сведок, поштено сам зарадио сваки долар који ми је прошао кроз шаке”, говори јунак ове песме. Човек који схвата да је његово пионирско доба окончано, да је то што је оставио наследницима вредно пажње. Али, истовремено са сетним сазнањем да вредности које су њега водиле више не постоје, да су их заменили грабљивост и жеља за муњевитим успехом. А они нису могући без одбацивања свега онога чиме се поштен човек вековима дичио и што га је и навело да тражи нове просторе.

„Кроз брежуљке Кентакија и преко реке Охајо, стари је причао и причао, о свом животу и прошлим временима. Заспао је главе наслоњене на прозор. „Јастук поштеном човеку је оно о чему размишља”, додао је. „Овај свет нуди богатства, а богатство ти даје крила. Не узимај ништа здраво за готово у ова несигурна времена”, наставља песник, водећи слушаоца кроз време и простор, ка нечему одавно изгубљеном и, највероватније – неповратном.

„Џон Меленкамп је један од најважнијих стваралаца своје генерације”, писао је својевремено Тимоти Вајт у часопису „Билборд”. „Он је, паралелно и равноправно са бубњевима, гитаром и басом, у рок увео и звук виолине, ксилофона, хармонике, усне хармонике, али и специфичан, лирски облик текстова. У његовој музици нема бежања од стварности и иста се чини као улазак у саму суштину живота, онаквог какав је у стварности. Све о чему он прича, од најразличитијих невоља до Божије поруке, тражи јасан одговор. То је рокенрол који казује истину, како о њеном ствараоцу, тако и о културном току који исти посматра...”

Тренуци за памћење

На „Грејхаунд” линији, тридесетак миља из Џејмстауна

Гледао је залазак сунца на хоризонту Тенесија

Погледао је младића који је седео поред њега

И рекао: „Ја сам од оних који су истрошени изнутра

Целога живота радио сам у челичанама у Герију

Као и мој отац пре мене, градили смо ову земљу

Сада ми је седамдесетседма и нека ми је Бог сведок

Поштено сам зарадио сваки долар који ми је прошао кроз шаке

Породица и пријатељи су нешто најбоље што знам

И одвешћу их кући макар и кроз иглене уши”

Дани се претварају у минуте

А минуте у сећања

Живот је развејао планове

Које сам стварао

Ти си млад, и пред тобом је сутра

Зато, удахни га и избаци из себе

И буди добар колико год можеш

Киша се сручила на старог пса под последњим светлима

Рече: „Синак, ово звучи као клопарање старих костију

Овај пут је стварно дугачак али, видео сам и дуже

Сутра пред зору, верујем, бићу код куће”

Кроз брежуљке Кентакија и преко реке Охајо

Стари је причао и причао, о свом животу и прошлим временима

Заспао је главе наслоњене на прозор

„Јастук поштеном човеку је оно о чему размишља”, додао је

„Овај свет нуди богатства, а богатство ти даје крила

Не узимај ништа здраво за готово у ова несигурна времена”

Стари је имао визију, али тешко ми је било да је пратим

Ја ствари решавам на свој начин, и то скупо плаћам

Али када помислим на старца и вожњу аутобусом

Сада када сам у времешнији схватам колико је био у праву

Још један врео дан на аутопуту „11”

То је мој живот, сам сам га изабрао

Нема бесплатне вожње, и нико није рекао да ће бити лако

Тако је старац рекао мени, и тако ја преносим вама...